Odlomak

 

Uvod

Mnogo puta sam bila u prilici da razrešavam nedoumice, odnosno greške, za koje, oni što ih prave, tvrde da nisu u suprotnosti s jezičkim i pravopisnim normama. U nekoliko navrata sam čak bila prinuđena da se pravdam i branim od ljudi koji misle da je pogrešan oblik neke reči bolji i lepši, a onaj pravilni im, kako kažu, ne zvuči lepo. Tačno je da milozvučnost nekada igra glavnu ulogu u određivanju jezičke pravilnosti, ali kada bismo samo tako po lepoti ili sopstvenom ukusu merili ispravnost reči, onda bi se jednima sviđalo jedno, a drugima drugo, pri čemu ne dolazi do slaganja u izražavanju. Jezička kultura je „upuštena“ kao i kultura uopšte, književna tradicija nam slabo šta znači, jezički uzori i jezičke promene dolaze sa medija, i sve se to odvija spontano, bez nadzora, bez kontrole i bez ocene, jer država, zaokupljena prečim brigama, ne pokazuje ni najmanje interesa da očuva jezičke standarde. Tako danas, zahvaljujući medijima, imamo slično stanje kao u prvobitnoj indoevropskoj jezičkoj zajednici, kada još uopšte nije bilo pismenosti. Na pojedine greške ću ukazati u ovom radu, da bar toliko doprinesem ispravnosti govora onome ko na to obraća pažnju, i da budemo spremni na konstantne greške sa kojima se susrećemo čim otvorimo novine ili upalimo televizor.

Bez jezičke kulture

Poražavajuće je za kulturu jezika koliko je bezuspešno ukazivati i podsećati na to u kojoj meri je govor ličnosti na javnoj sceni, a pogotovo na televizijskoj i radijskoj, krajnje ozbiljan i odgovoran posao. Poznato je da njihov jezik ima poseban uticaj na jezički izražajni manir slušalačkog auditorijuma, a time i na jezičku kulturu publike uopšte. Međutim, to kao da je više jasno slušalačkoj publici, a manje poslenicima javne reči, onima kojima je valjanost jezičkog izražavanja ne samo posao već i dužnost.
Takođe je poražavajuće što sva upozorenja, ne samo publike, već i merodavnih jezičkih poslenika ili čak institucija kao da na javne medije nema osobitog uticaja. Nije teško razumeti otkuda to da se na javnoj sceni pojavljuju govornici bez potrebne jezičke i govorne kulture, ali je teško razumeti otkuda to da odgovorna lica, kao što su urednici i lektori, dopuštaju da se javnosti obraćaju lica čiji jezik ne zadovoljava ni osnovne elemente jezičke korektnosti, oni čiji govor, u odnosu na književnu normu, odražava neprikladne osobine: iskrivljena akcenatska svojstva reči, siromaštvo jezičkih izražajnih mogućnosti, oskudan rečnički fond, nekorektno organizovane rečenice, pogrešno upotrebljavana značenja reči, posezanje za jezičkim poštanalicama (tipa ,,ovajˮ, ,,definitivnoˮ, ,,značiˮ) itd.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese