1. УВОД
Карате је вештина борења без оружја, противници задају један другоме ударце
рукама и ногама истовремено покушавајући да их одбију или избегну. У борби се
примењују различити методи ремећења противникове равнотеже, с намером да се у
погодном тренутку зада ударац у незаштићену виталну тачку. Заузимањем специфичних
ставова и посебним начином кретања постиже се ефикасност нападања и одбране. Израз
карате, дословце преведено са јапанског језика, значи „празна шака“ (Радовановић, 2004).
Карате је сигурно један од најпопуларнијих источњачких борилачких вештина.
Дуго времена познавао ју је само одређени, ужи круг људи који су вежбали углавном у
тајности у добро чуваним, удаљеним и неприступачним манастирима. Оваква ситуација је
карактеристична за почетни стадијум развоја каратеа. Управо из тог периода датирају
фамозне приче и легенде о вјештини „празне шаке“, које говоре о надљудским
способностима оних који вежбају карате. Многи стари мајстори и признати експерти, чак
и данас, потхрањују оваква мишљења, мистификујући карате, његово значење и суштину.
Карате у садашњем облику је претрпио низ суштинских промјена, мијењао се и
усавршавао током времена.
Некада је процес обуке захтјевао дугогодишње, мукотрпно вежбање, вежбање које
је у толикој мери оптерећивало вежбача да се практично поистовећивало са његовим
животом. Временом са променом друштвених односа, животних услова, мењало се
схватање и поимање карате вештине. Добијајући нове форме ова вјештина се лагано
трансформисала у карате спорт, као једини могући вид даљег постојања. Овако прихваћен,
карате је неминовно морао да претрпи многе измене, нарочито оне које су се односиле на
велико скраћење трајања обуке. Тиме је у многоме осиромашен фонд карате техника.
Иако су се догодиле револуционарне промене, систем тренинга се у основи није много
изменио.
Посматрајући карате са аспекта спортске борбе, можемо уочити да имамо низ
ограничења тј. правила којих се ваља придржавати у циљу спречавања повреда самих
спортиста. Ограничења и критерији чине правила која се повремено мијењају и допуњују
да би се карате што више приближио општим мјерилима важећим за остале борилачке
спортове. Показало се да је спортски карате, без обзира на забране и ограничења којих би
Каратедо (јапански = пут празне руке), раније се звало само карате, и тако се и дан
данас најчешће користи. Додатак
до
додаје се ради истицања филозофије каратеа и
његовог значаја као животног пута. До тридесетих година 20. века карате се на јапанском
писао са
唐手
, што значи кинеска рука. Ова су слова биле наводно у вези са Кином Танг-
династије (618 до 907. године). Тиме је кинезко порекло ове борилачке вештине било у
самом имену манифестирано. Онда се у Јапану из политичких разлога (национализам)
почело за карате писати
空手
, дакле празна рука. Нова слова су се исто као стара читале
са кара-те и одговарале су истом, то јест да се бори углавном са празним, голим рукама
без оружја (Шиљак, 2007).
Карате се практикује као уметност (будо), као спорт, као борбени спорт, или као
тренинг самоодбране. Традиционални карате ставља нагласак на саморазвоју (развоју
себе) – будо. Савремени јапански стил обуке наглашава психолошке елементе које треба
уградити у одговарајућ Кокоро (однос) као што су истрајност, неусташивост, врлине,
вештине и лидерство. Спортски карате ставља нагласак на вежби и такмичења. Оружје
(кобудо) је саставни део тренинга у неким стиловима. Карате тренинг је обично подељен у
Кихон (основе), Кате (форме) и Кумите (спаринг).
Карате јесте вештина борења коју карактерише примена блокова и удараца уз
кретање ради савлађивања противника. Карате, поредстицања одређених моторичких
умења и навика (борилачких-карате вештина), веома позитивно делује и на развијање
скоро свих моторичких способности (силе-експлозивне снаге, репетитивне снаге,
координације, гипкости, прецизности), а нарочито дисциплину је и развија психолошку
страну (самоконтрола, хладнокрвност, концентрација), као и морално-вољне особине
(упорност, пожртвовање, истрајност, дисциплина).
Пошто карате обилује врло опасним и убилачким ударцима, од вежбача-каратисте
се у сваком моменту захтева пуна контрола воље и емоција, у зависности дали противника
треба само неутралисати и/или ликвидирати. Карате је, пре свега, борилачка вештина
дефанзивног карактера, али се због ефикасности примене налази у обучавању
комбинована са другим борилачким вештинама (џудо,џиу-џицу,аикидо и др.).
3. РАЗВОЈ МОДЕРНОГ КАРАТЕА У СВЕТУ И КОД НАС
Борилачке вјештине су старе колико и људски конфликт, другим ријечима колико и
људско друштво. Утицај друштва у одређеном географском подручју и временском
периоду је мењао и циљ и практичну примену борилачких вештина. Тако су у старом
грчком друштву, у коме су цветале филозофија, уметност, књижевност и наука, борилачке
вештине бокс и рвање постале олимпијски спортови у којима су се људи слободног духа
надметали у техници и тактици ових старих борилачких вештина.
Претеча данашњег каратеа јавио се у Кини тек у VII веку нове ере. Из Кине која је
у то време имала јаке трговинске и културне везе са цијелим источним свијетом, ширила
се ова вештина добијајући успут нова обележја. Тако је доспела до Окинаве, а потом преко
Јапана у готово све земље савременог света.
На почетку модерног доба у Јапану, 1609. године, домороцима је било забрањено
ношење оружја, а проскрибован је и кенпо, кинеска вештина борења голим рукама, која је
пренесена са азијског континента још у доба када су први краљеви конфисковали оружје.
Од 1669. године није допуштана чак ни производња церемонијалних мачева. Овакве мере
су омогућиле да се у Јапану одржи мир од преко два века. На темељу кемпа, који је
пренесен из Кине и потом декретом забрањен, тајно, у малим групама, гајена је „те“
вештина (те – рука), у ствари систем борења без оружја голим рукама и ногама. У основи
је стајало уверење да човек из свог наизглед слабог тела, према одређеним принципима,
може извући неслућену снагу и постићи неслућене ефекте. Способнији појединци су са
Окинаве пловили чак до Кине да би упознали кинески начин борења. Обично су се
враћали са сопственим системом борења или би га касније развили. Тако су се временом
формирала два основна стила: један у Нахи, старој престоници Окинаве (Naha–te), други у
граду Шурију (Shuri–te). Касније, „те“ вештину су почели да негују и припадници
имућнијих слојева, тако да се она све више развијала и усавршавала у јединствен систем
борења. Такође, требало би истаћи да је израз карате као синоним за „те“ вештину настао
тек у новије доба, да је првобитно значио кинеска вјештина руке, а тек касније под
јапанским утицајем значење овог термина се мења и гласи „празна рука“ (Оливова, 1985).
Творац модерног каратеа и реформатор карате технике је Фунакоши Гичин (1868–
1957). Он је цели живот посветио популарисању и ширењу каратеа у свијету. Прва
демонстрација каратеа је била у Јапану око двадесетих година прошлог вијека.
Фунакошијева идеја је била, прије свега, да се карате не вежба само међу одраслим
a) спортске борбе (екипно и појединачно у својој категорији и апсолутној категорији)
b) такмичења у катама (појединачно и екипно)
Неке од међународних карате федерација имају и своја специфична такмичења:
демонстрације ломљења тврдих предмета, демонстрације договореног спаринга (нека
врста договорене борбе у ситуационо сложеним условима), такмичења хендикепираних
особа...
Појавом спортског каратеа, технике које се изводе ногама попримају све већи
значај. Ово се нарочито односи на федерације које и самим начином суђења, фаворизују
ове технике вреднујући их већим бројем бодова од техника које се изводе рукама. Ово је
урађено како би карате спорт добио на атрактивности, занимљивости и како би привукао
што већи број гледалаца који су, чак и велика такмичења почели да посећују у све мањем
броју. Међутим, резултати истраживања неких великих светских шампионата, где су
праћени параметри техничко-тактичких карактеристика карате бораца као и параметри
који говоре о заступљености и односу, у којем се појављују ножне и ручне технике, говоре
да се, без обзира на овај додатни „стимуланс“, према ножним техникама и даље више
примењују и бодују технике које се изводе рукама (Гужвица, 2000). Резултати ових
истраживачких радова показују да су и даље најзаступљеније технике које се изводе
рукама (гјаку зуки и кизами зуки) и то у распону између 89% и 94%. Ово није случајно јер
је познато да су ударци рукама природнији покрети од удараца ногама, да се лакше
контролишу, краће трају, те се из тог разлога теже избегавају и блокирају, што довољно
објашњава њихову већу заступљеност (Mudrić, Jovanović, и Gužvica, 2001).
Када су у питању ножне технике, мора се знати да се оне изводе са веће дистанце
(често продужене), реализују се на дужем путу, имају смањену прецизност, лакше се
„препознају“ због компензаторних покрета који се праве, пре и током извођења, ризичнији
су при одржавању равнотеже и теже их је контролисати у завршној фази примене.
Део објашњења за ову значајну појаву, лежи и у самој методици обуке и
непромењеним методичким садржајима који се проводе у карате спорту као и у
непромењеној методологији самог тренинга, који је великим делом остао везан за
методологију обуке и тренинга, који одговара традиционалном приступу и односу.
Технике у каратеу могу се класификовати као: ставови, кретања, ударце, блокове и
чишћења.
