Kvalitet vazduha i zdravlje

UVOD

U rešavanju svojih egzistencijalnih problema čovek neminovno unosi određene
supstancije i energiju u životnu sredinu. Kada određena supstancija ili energija,
direktno ili indirektno, ugrožava njegovo zdravlje, opstanak pojedinih biljnih i
životinjskih vrsta, prirodne izvore i proizvode, ili se može pojaviti kao izvor opasnosti,
označava se zagađivačem. Odnosno, najkraće rečeno, supstancija ili energija
postaje zagađivač kada se pojavi na nepoželjnom mestu, u nepoželjno vreme i u
nepoželjnim količinama.
Vazduh je smeša gasova od kojih su neki u vrlo promenljivom sastavu: azota ima 78,08%, kiseonika 20,95%, argona 0,93% i u vrlo malim količinama kriptona, ksenona, helijuma, neona i drugih. U promenljivim količinama u vazduhu može biti vodene pare, ozona, ugljen dioksida, radona i drugih. Sastav vazduha varira na različitim visinama. Pri većoj visini smanjuje se sadržaj kiseonika, a povećava se sadržaj vodonika.

Čist vazduh je osnov za zdravlje i život ljudi i čitavog ekosistema. Vazduh je smeša gasova koja čini atmosferu, a sastoji se približno od 4/5 azota, 1/5 kiseonika i vrlo malih količina plemenitih gasova, ugljen dioksida, vodonika, ozona, vodene pare i raznih nečistoća.
Nevolje nastaju kada se ovaj odnos poremeti. Zagadjeni vazduh utiče na različite načine na zdravlje ljudi i čitav ekosistem. Atmosfera sluzi i kao sredstvo transporta zagadjujućih materija do udaljenih lokacija i kao sredstvo zagadjenja kopna i vode. Zagadjenje vazduha zavisi prvenstveno od tipa zagadjivača.

Ozon je gas, stalni sastojak atmosfere. Iako ga u atmosferi ima zanemarljivo malo u odnosu na druge sastojke kao što su vodonik, azot, kiseonik, ozon ima veoma značajnu funkciju. O tome koliko ga malo ima govori sledeći podatak: kada bi se ozon, koji se prostire od tla do nekih 50 km visine u atmosferu, sabio na površinu zemlje, taj sloj ne bi bio deblji od 1 cm! U prizemnom sloju, troposferi, koja se prostire od tla do približno 10 km visine, ima svega oko 10 odsto ozona. Preostalih 90 odsto nalazi se u stratosferi, koja se prostire na visini od 10 do 50 km. Stratosferski ozon ili ozonski omotač obavija čitavu zemljinu kuglu.

Iako je reč o identičnoj hemijskoj supstanci, prizemni ozon naučnici nazivaju “lošim”, a stratosferski “dobrim”.
Prizemni ozon se uglavnom formira iz nekih prirodnih procesa (vulkani, isparavanje zemljišta, raspadanje bilja). U industrijskoj eri velika količina tog prizemnog ozona stvara se iz veštačkih izvora, pre svega, saobraćaja i industrije. Upravo taj ozon je polutant, njemu se pripisuje aerozagađenje, koje je najintenzivnije tokom leta i to zato što se ozon u čitavoj atmosferi stvara i razgrađuje pod dejstvom UV radijacije, koja je leti i najjača. Periodično povećana koncentracija prizemnog ozona doprinosi povećanju smoga i opštoj zamućenosti atmosfere. Prizemni ozon ima štetno dejstvo na organizam: iritira sluzokožu očiju, nosa i pluća, a kada je u pitanju biljni svet, on je i jedan od faktora koji doprinose sušenju drveća, za koje se kao uzrok najčešće pominju kisele kiše.

Šta dišemo?

Uvek aktuelna tema u zimskom periodu je zagađenje vazduha u urbanim sredinama u slučaju kada je povećana koncentracija polutanata u atmosferi. Svi su čuli za čuveni londonski smog koji je u decembru 1952. godine odneo četiri hiljade života. Tih dana u vazduhu iznad Londona koncentracija čađi je bila pet puta veća od uobičajene, a i količina sumpordioksida je bila značajno povećana. Gradovi, između ostalih I Novi Sad, su specifični, jer je na relativno malom prostoru koncentrisan veliki broj različitih izvora zagađenja: energetski izvori, saobraćaj i industrija tako da su u vazduhu prisutni kako primarni zagađivači: sumpor i azotdioksid, ugljenmonoksid i čestice čađi, tako i specifični poput olova, kadmijuma, arsena. nikla, cinka i teških metala koji se oslobađaju u različitim procesima.

U toku zimskih meseci povećana je potrošnja energije, a samim tim i emisija zagađujućih supstanci poput sumpordioksida, oksida azota, ugljenmonoksida i dioksida i čvrstih čestica. One se se oslobađaju pri proizvodnji, pretvaranju, transportu ili potrošnji svih vrsta energije zbog korišćenja uglja lošeg kvaliteta i neodgovarajućeg održavanja ili nedostatka opreme za kontrolu zagađenja. U našoj zemlji samo u termoelektranama nastane između šest i osam miliona tona pepela godišnje. Tome treba dodati i emisiju iz domaćinstava i drugih objekata u kojima se tokom zime vrši zagrevanje. Procenjeno je da energetski izvori, termoelektrane i kućni sistemi za grejanje uzrokuju čak četrdeset odsto ukupnog zagađenja vazduha. Inače, potrošnja energije, a samim tim i količina oslobođenih zagađujućih supstanci, posebno ugljendioksida, neprekidno raste poslednjih godina pa se procenjuje da će za nekih tridesetak godina emisija ovog jedinjenja biti oko trideset i osam milijardi tona godišnje, što je gotovo sedamdeset odstviše nego danas.

Saobraćaj je među najvećim izvorima zagađenja vazduha u gradskim sredinama – automobili sa motorima sa unutrašnjim sagorevanje oslobađaju blizu šezdeset odsto od ukupne količine svih plutanata u naseljima. Drumski saobraćaj je izvor emisije gotovo tri četvrtine celokupne količine ugljenmonoksida, više od polovine ugljovodonika i skoro isto toliko azotovih oksida, kao i jedan od najvećih izvora čestica čađi. Kod motornih vozila sa dizel motorima emisija ugljenmonoksida je daleko manja – samo desetina ukupne, ugljovodonika i azotovih oksida približno ista, ali je emisija čađi mnogo veća – oko pedeset puta tako da oni učestvuju sa četiri petine u celokupnoj emisiji ugljeničnih čestica. Osnovni uzroci ovako velikog oslobađanja zagađujućih supstanci su upotreba goriva niskog kvaliteta i povećan broj vozila. Kod nas se još uvek najviše koristi olovni benzin tako da se, pored zagađenja pomenutim supstancama javlja i olovo u izduvnim gasovima.

U svetu je broj motornih vozila za samo dve decenije, od početka sedamdesetih do početka devedesetih godina prošlog veka povećan dva puta – sa dve na četiri stotine miliona, a danas je taj broj daleko veći. Treću veliku grupu izvora polutanata čine različiti vidovi industrije: naftna, hemijska industrija, metalurgija, itd. Vazduh predstavlja smešu gasova koja se sastoji od sedamdeset i devet odsto azota, dvadeset i jedan odsto kiseonika i veoma malih količina plemenitih gasova, vodonika, ozona, vodene pare, ugljenmonoksida i dioksida, oksida azota, različitih organskih jedinjenja i čestica. U normalnim, prirodnim uslovima svi ovi gasovi su u ravnoteži, ali problem nastaje kada se ona naruši. Ugljenmonoksid i dioksid i azotovi oksidi su sastavni deo atmosfere, ali su prisutni u malim količinama. Ono što ih čini štetnim je doza. Sumpordioksid izaziva iritaciju očiju i i disajnih puteva. Veći deo se apsorbuje u disajnim kanalima iznad grla što izaziva njihovo skupljanje i zapaljenje organa. Ovi efekti se primećuju kada prosečna količina pređe tri stotine milionitih delova grama u metru kubnom vazduha u toku nekoliko dana.