Odlomak

LJUDSKA I GRAĐANSKA PRAVA*
Pojam i evolucija ljudskih i građanskih prava
LJudskim i građanskim pravima utvrđuje se pravni položaj pojedinca prema
organima vlasti. LJudska prava i slobode su granica koju državna vlast ne sme da
prekorači, ako je organizovana na demokratskim načelima. Demokratija se ne svodi na
ljudska prava, ali demokratije nema bez ljudskih prava. Obim i poštovanje ljudskih
prava najbolji su pokazatelj karaktera odnosa između državne vlasti i građana.
LJudska prava realna su prepreka samovolji moćnika, ona su kao i ustav brana od
apsolutne i neodgovorne vlasti, pa se zbog toga, kao i organizacija države, propisuju
ustavom.
Prvobitno i osnovno značenje ljudskih prava je da su ona instrument
ograničavanja državne vlasti. LJudska prava su prava otpora državi, to su slobode
otpora (libertés-résistances). Liberalna je ona država koja ostavlja pojedincu jednu
“zonu za slobodnu privatnu aktivnost”, jedan “rezervisani domen” (M. Duverger) u
kojem država ne može intervenisati. I, suprotno, država je totalitarna ako traži da
interveniše u svim oblastima, ako ne priznaje razliku između javnog i privatnog
života, ako ne dopušta svoje ograničavanje. LJudska prava su jedan od najvažnijih
pokazatelja principa i sindroma ustavnosti, o kojem govori Karl Fridrih. Zajedno sa
drugim barijerama koje se postavljaju državnoj vlasti, zaštita lične sfere pojedinca
od uplitanja državnih i drugih vlasti čini jezgro ograničenja svemoći države koje
karakteriše ustavnost kao politički proces. Zbog toga su ljudske slobode činilac
koji određuje političku snagu i vrednost jednog ustava.
Tradicionalna koncepcija ljudskih prava vidi u njima sredstvo otpora državi.
Ona polazi od ideje o stalnom trenju i sukobu zahteva pojedinaca i društva. Država i
vlast su nužno zlo, zbog čega ih treba što više ograničiti. Vlast nosi u sebi stalnu
opasnost, pošto su oni koji je vrše skloni da je zloupotrebe. To je suština doktrine
liberalizma iz koje je proizišla čuvena Deklaracija prava čoveka i građanina od
1789.
Liberalizam je bio dominirajuća politička misao u XIX veku.
Pojednostavljajući stvari, izvore liberalizma moguće je svesti na tri glavna: verski,
politički i ekonomski.
* Milan Jovanović, skripta, 2008.
1
Verski izvor i razlog doktrine liberalizma vezan je za odvajanje crkve od
države, što je snažan osnov ograničavanja vlasti. Teokratska država, u kojoj se
prepliću politika i vera, ne može po definiciji biti ograničena. Laička država
ima prema sebi organizovanu religiju u kojoj leži njeno osnovno ograničenje. Uz to je
racionalizam 19. veka na izvestan način “laicizirao” hrišćanski humanizam.
Vrhovna vrednost postaje čovek pojedinac. Racionalizam smatra da su prirodno pravo
i moral transcendentalna realnost koja je izvan i iznad države. Država se, štaviše,
mora potčiniti prirodnom pravu i moralu, kojima je ograničena. Drugim rečima,
država mora poštovati ljudsku prirodu, “prirodna i nezastariva prava čoveka”.
Politički izvor i razlog doktrine liberalizma je u opresivnim političkim
režimima. Liberalizam je nastao u apsolutnoj monarhiji, u kojoj je potlačenost
pojedinca bilo suštinsko obeležje države. To je naročito teško podnosila
trgovačka, industrijska i intelektualna buržoazija. Ona nije bila ugrožena od
aristokratije kao takve, nego od vladajućeg političkog sloja u državi. Monarhijski
apsolutizam nije buržaoziji ostavljao dovoljnu intelektualnu slobodu i nije joj davao
nikakva jemstva lične bezbednosti. Državna regulativa sputavala je ekonomski uzlet
buržoazije. Stoga je za buržoaziju biti slobodan značilo ograničiti delatnosti
države.
Ekonomski izvor i razlog liberalizma vezuje se za ekonomsku doktrinu koja se
označava kao mančesterski liberalizam. Ta ekonomska škola oslanjala se na jedan
osnovni postulat: prevaga u oblasti privrede privatne inicijative u odnosu na
državnu. Za nju je intervencija države u privredu bilo zlo – zbog toga se ona imala
svesti na nužnu meru. Da bi se ojačale i zaštitile osnovne privredne ustanove na
kojima je počivao novi privredni poredak, one su predstavljane krajnje racionalno,
gotovo pobožno. Simptomatično je da je jedino ljudsko pravo iz Deklaracije prava
čoveka i građanina od 1789. koje je proglašeno “nepovredivo i sveto” bilo pravo
svojine (član 17. Deklaracije).
Prema klasičnoj doktrini liberalizma, ljudska prava povlače za sobom dve
posledice: ona, s jedne strane, predstavljaju zonu privatne delatnosti rezervisanu za
pojedinca, a s druge, u domenu državne delatnosti, ona su sredstvo otpora državnoj
vlasti radi sprečavanja zloupotrebe i prekoračivanja vlasti. Prvo svojstvo ljudskih
prava znači da se putem njih uspostavlja privatni domen u koji ne može ući država.
Ovde je reč, pre svega, o ličnim i građanskim pravima (zaštita od hapšenja i
pritvora, nepovredivost stana, sloboda kretanja, sloboda pisma i drugih sredstava
2
opštenja), ali i političkim (sloboda misli, sloboda veroispovesti, umetnička
sloboda) i ekonomskim (pravo svojine, sloboda preduzetništva, sloboda
konkurencije). To su prava granice ili slobode granice (“libertés-limites”). Drugo
svojstvo ljudskih prava znači da i u domenu državne delatnosti ljudska prava znače da
te delatnosti nisu neograničene i da građani imaju instrumente da se odupru
preteranoj i nasilničkoj delatnosti države. Ovde spada najveći broj političkih
sloboda usvojenih u 19. veku, kao što su: sloboda štampe, sloboda udruživanja,
sloboda okupljanja, sloboda izražavanja. To su prava suprotstavljanja ili slobode
suprotstavljanja (“libertés-opposition”).

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

  • 29 stranica
  • Ljudska prava -
  • Školska godina: -
  • Skripte, Pravo
  • Bosna i Hercegovina,  Banja Luka,  UNIVERZITET U BANJA LUCI – Pravni fakultet  

Više u Pravo

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese