ЉУДСКА И ГРАЂАНСКА ПРАВА
*
Појам и еволуција људских и грађанских права
Људским и грађанским правима утврђује се правни положај појединца према
органима власти. Људска права и слободе су граница коју државна власт не сме да
прекорачи, ако је организована на демократским начелима. Демократија се не своди на
људска права, али демократије нема без људских права. Обим и поштовање људских
права најбољи су показатељ карактера односа између државне власти и грађана.
Људска права реална су препрека самовољи моћника, она су као и устав брана од
апсолутне и неодговорне власти, па се због тога, као и организација државе, прописују
уставом.
Првобитно и основно значење људских права је да су она инструмент
ограничавања државне власти. Људска права су права отпора држави, то су слободе
отпора (libertés-résistances). Либерална је она држава која оставља појединцу једну
"зону за слободну приватну активност", један "резервисани домен" (M. Duverger) у
којем држава не може интервенисати. И, супротно, држава је тоталитарна ако тражи да
интервенише у свим областима, ако не признаје разлику између јавног и приватног
живота, ако не допушта своје ограничавање. Људска права су један од најважнијих
показатеља принципа и синдрома уставности, о којем говори Карл Фридрих. Заједно са
другим баријерама које се постављају државној власти, заштита личне сфере појединца
од уплитања државних и других власти чини језгро ограничења свемоћи државе које
карактерише уставност као политички процес. Због тога су људске слободе чинилац
који одређује политичку снагу и вредност једног устава.
Традиционална концепција људских права види у њима средство отпора држави.
Она полази од идеје о сталном трењу и сукобу захтева појединаца и друштва. Држава и
власт су нужно зло, због чега их треба што више ограничити. Власт носи у себи сталну
опасност, пошто су они који је врше склони да је злоупотребе. То је суштина доктрине
либерализма из које је произишла чувена Декларација права човека и грађанина од
1789.
Либерализам је био доминирајућа политичка мисао у XIX веку.
Поједностављајући ствари, изворе либерализма могуће је свести на три главна:
верски,
политички
и
економски.
*
Милан Јовановић, скрипта, 2008.
1
Верски извор и разлог доктрине либерализма
везан је за одвајање цркве од
државе, што је снажан основ ограничавања власти. Теократска држава, у којој се
преплићу политика и вера, не може по дефиницији бити ограничена. Лаичка држава
има према себи организовану религију у којој лежи њено основно ограничење. Уз то је
рационализам 19. века на известан начин "лаицизирао" хришћански хуманизам.
Врховна вредност постаје човек појединац. Рационализам сматра да су природно право
и морал трансцендентална реалност која је изван и изнад државе. Држава се, штавише,
мора потчинити природном праву и моралу, којима је ограничена. Другим речима,
држава мора поштовати људску природу, "природна и незастарива права човека".
Политички извор и разлог доктрине либерализма
је у опресивним политичким
режимима. Либерализам је настао у апсолутној монархији, у којој је потлаченост
појединца било суштинско обележје државе. То је нарочито тешко подносила
трговачка, индустријска и интелектуална буржоазија. Она није била угрожена од
аристократије као такве, него од владајућег политичког слоја у држави. Монархијски
апсолутизам није буржаозији остављао довољну интелектуалну слободу и није јој давао
никаква јемства личне безбедности. Државна регулатива спутавала је економски узлет
буржоазије. Стога је за буржоазију бити слободан значило ограничити делатности
државе.
Економски извор и разлог либерализма
везује се за економску доктрину која се
означава као
манчестерски либерализам.
Та економска школа ослањала се на један
основни постулат: превага у области привреде приватне иницијативе у односу на
државну. За њу је интервенција државе у привреду било зло – због тога се она имала
свести на нужну меру. Да би се ојачале и заштитиле основне привредне установе на
којима је почивао нови привредни поредак, оне су представљане крајње рационално,
готово побожно. Симптоматично је да је једино људско право из Декларације права
човека и грађанина од 1789. које је проглашено "неповредиво и свето" било право
својине (члан 17. Декларације).
Према класичној доктрини либерализма, људска права повлаче за собом две
последице: она, с једне стране, представљају зону приватне делатности резервисану за
појединца, а с друге, у домену државне делатности, она су средство отпора државној
власти ради спречавања злоупотребе и прекорачивања власти. Прво својство људских
права значи да се путем њих успоставља приватни домен у који не може ући држава.
Овде је реч, пре свега, о личним и грађанским правима (заштита од хапшења и
притвора, неповредивост стана, слобода кретања, слобода писма и других средстава
2
уређивања и издавања новина. Данас се већ сматра да је контрола извора финансирања
новина исто тако важно средство за обезбеђивање слободе штампе. Таква контрола
претпоставља одређену интервенцију државе. У многим земљама покушава се са
установљавањем контроле извора финансирања политичких странака, како би се
осујетила страна мешања у унутрашњи политички живот земље. У свим тим
случајевима интервенција државе је неопходна ради обезбеђивања стварног уживања
уставом или другим актом проглашених људских права.
Иначе, људска права тековина су нововековних политичких борби. У античком
(робовласничком) друштву човек је чак био предмет својине. Статус појединца
одређивао се тада рођењем у једној или другој друштвеној класи. Да би се припремило
тле за политичку борбу за освајање људских права, требало је најпре афирмисати
схватање да разлике међу људима не настају рођењем нити наслеђем, него да су
друштвеног порекла, а да се људи рађају као једнаки. Прва људска права која су била
освојена и свечано записана у Великој повељи о слободама од 1215. нису, у ствари,
била људска права, него права резервисана за највише племство у Енглеској. О
људским правима у правом смислу речи може се говорити тек од успостављања
капитализма. Развој капиталистичких односа производње, који почивају на тржишту,
слободном кретању капитала, радне снаге и робе, има за своју основну претпоставку
признање људских и грађанских права. Буржоазија је корак по корак, најпре у
нагодбама са владаоцима, а касније и оружаним путем освајала поједина подручја
људских права, одстрањујући сваку формалну дискриминацију у њиховом уживању. Та
су права била записивана у свечаним декларацијама, међу којима су најпознатије
Декларација независности донесена у САД 1776. и две француске декларације:
Декларација права човека и грађанина 1789. и Декларација права човека и грађанина од
1793, која чини саставни део Монтањарског устава од исте године. Како у то време
многе државе доносе своје прве писане уставе, одредбе о људским правима постају
саставни део тих устава уместо да се, као до тада, формулишу у посебним
декларацијама. До данас је у том погледу остала изузетак Француска, у којој је
декларација људских права ван текста устава, као свечана изјава надуставне вредности.
У преамбули важећег Устава Републике Француске од 1958. каже се: "Француски народ
свечано проглашава своју приврженост правима човека и начелима народне
суверености како су била утврђена Декларацијом од 1789, потврђеном и допуњеном
Преамбулом Устава од 1946."
4
У државној заједници Србија и Црна Гора материја људских и мањинских права
и грађанских слобода била је уређена посебним актом уставног карактера – Повељом о
људским и мањинским правима и грађанским слободама. Она је саставни део Уставне
повеље, а усвојена је "по поступку и на начин предвиђен за усвајање Уставне повеље".
У Уставу Републике Србије од 2008. други одељак је посвећен "Слободама, правима и
дужностима човека и грађанина" (чланови 18-81).
После учвршћивања политичке власти буржоазије, људска права уређује и
штити држава (а не више поједини слојеви племства или, пред крај апсолутне
монархије, племство и буржоазија заједно) и она постају саставни део формалног
уставног поретка. Више није проблем проглашавање људских права, него остваривање
проглашених права. Наиме, све више долази до раскорака између нормативно
проглашених права и стварних могућности за њихову ефективну заштиту и
остваривање.
Социјалистичка револуција у Русији донела је нови манифест класних права у
Декларацији права радног и експлоатисаног народа од 1918, која је постала саставни
део Устава РСФСР од исте године. Совјетска и социјалистичка уставност уопште нису
довеле до обогаћивања каталога уставом проглашених људских права, премда је,
потенцијално, за то постојала одговарајућа привредна основа. У пракси је тежиште
било стављено на остваривање социјалних и економских права, док су класична
грађанска, тј. лична и политичка права била игнорисана, чак грубо вређана. Један од
разлога слома социјализма у некадашњим социјалистиким државама био је и такав
однос према људским правима.
Устави су полазили од два различита схватања о људским правима. Према
првом схватању, људска права се одређују као подарена, октроисана, као дар власти
којој је остављено на вољу хоће ли их поштовати или неће, хоће ли их временом
сужавати или чак укинути. Према другом схватању, људска права су природна и
неотуђива од човека и један су од најважнијих чинилаца ограничавања власти. Из
оваквог схватања потекла је идеја народне суверености. Према тој идеји, субјекат
суверености и извор власти је народ, па стога сувереност не може припадати ни делу
народа, још мање појединцу. Људска права су природна и урођена човекова својства,
она су дело природе и биолошке конституције човека. Томас Џеферсон је говорио:
"Ништа није непромењиво изузев човеку својствених и од њега неотуђивих права". У
важећим уставима у свету преовлађује ова друга концепција о људским правима.
5
од 16. децембра 1966) и Међународни пакт о економским, социјалним и културним
правима (усвојен исто тако 16. децембра 1966). Пошто их је ратификовао потребан број
држава (35), ови пактови ступили су на снагу десет година после усвајања, 1976.
Југославија је ратификовала оба пакта 1971. И "док су права у Декларацији проглашена
уопштено и апстрактно, у пактовима се води рачуна о стварним могућностима за
њихово остваривање" (В. Димитријевић). Даље, за разлику од Универзалне
декларације, два међународна пакта о људским правима су уговор у правом смислу
речи, који подлеже ратификацији држава потписница. Чином ратификације, као и код
сваког међународног уговора, настају обавезе односне државе према другим државама
сауговорницама, као и обавезе према свим људима који потпадају под јурисдикцију
(надлежност) те државе. Уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима
усвојен је Факултативни протокол, који заинтересоване државе посебно потписују и
ратификују. Тим протоколом се омогућује свим људима који се налазе под
јурисдикцијом државе потписнице Међународног пакта да подносе представке
Комитету за људска права. Представке могу подносити само легитимисана лица, тј.
жртве или њихови заступници, пошто су претходно били исцрпени сви правни лекови
које у свом правном поретку обезбеђује нападнута држава. Комитет за људска права је
орган основан Међународним пактом, који може да констатује да су људска права
повређена. Таква констатација нема формалну снагу пресуде, тј. она није обавезна за
односну државу, али је свакако врста моралног и политичког санкционисања те државе.
У систем међународне заштите људских права улазе и различити регионални
акти, као што су европска Конвенција за заштиту људских права и основних слобода од
1950. Европска социјална повеља од 1965, Америчка конвенција о људским правима од
1969, Афричка повеља о правима човека и народа, усвојена 1981, а ступила на снагу
1986. и др. Иако европска Конвенција за заштиту људских права и основних слобода
није обухватила сва права из Универзалне декларације о људским правима (то се
касније покушало надокнадити усвајањем протокола уз Конвенцију), она је предвидела
до тада непознат механизам на основу којег је појединац могао да се жали против
сопствене државе и да, ако би га подржала Европска комисија за људска права,
издејствује пресуду Европског суда за људска права у Стразбуру. Таква пресуда
обавезује све државе које су пристале на такву процедуру.
После завршног акта КЕБС-а из Хелсинкија од 1975. и тзв. треће корпе људских
права, тенденција у области људских права у вези са њиховом интернационализацијом
иде ка гарантовању извесног минимума колективних етничких права. То се, пре свега,
7
