АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА У ШАПЦУ
ОДСЕК ЗА МЕДИЦИНСКЕ И ПОСЛОВНО-ТЕХНОЛОШКЕ
СТУДИЈЕ
Студијски програм:
Здравствена нега
ВАКЦИНАЦИЈА ДЕЦЕ
-
Завршни рад-
Ментор: Студен
ЗАВРШНИ РАД
2
Библиографски подаци:
Научно подручје: Медицина
Научна област: Здравствена нега
Институција: Академија струковних студија у Шапцу
Ментор рада:
Број страница: 62
Број слика: 10
Број табела: 15
Број прилога: 1
Број литературних референци: 10
Датум одбране:
Комисија за одбрану:
1.
2
3
Рад је одложен у библиотеку Академије струковних студија у Шапцу,одсек за
медицинске и пословно-технолошке студије
ЗАВРШНИ РАД
5
1. УВОД
На први поглед изгледа да је дете „човек у малом“, међутим, анатомско – физиолошке
карактеристике дечијег организма указују да је дечије доба специфично раздобље у
развоју човека. Почетком порођаја завршава се претпорођајни или пренатални период у
расту и развоју детета. За адекватну заштиту здравља деце, неопходна је правилна нега
од самог рођења, као и заштита од заразних болести. Свако дете има право да не оболи
од болести чија је превенција могућа.
Међу свим мерама превенције заразних болести, имунизација представља најбржу,
најефикаснију и економски најоправданију меру, која је директно утицала на смањење
инциденције и морталитета заразних болести и измену структуре оболевања од заразних
болести у читавом свету.
Први писани подаци о примени поступка који би се данас сматрали имунизацијом
долазе из Кине. Описи говоре о утрљавању краста оболелих од великих богиња,
претходно третираних топлотом, у кожу здравих људи.Ово сазнање се временом
ширило у друге делове Азије и према Европи, да би га 1721. године жена енглеског
амбасадора у Цариграду (Mary Wortley Montague) пренела у Велику Британију.
Утрљавањем сасушеног гноја из пустула оболелих у кожу осетљивих, смртност од
великих богиња је са преко 20% сведена на 2 – 3%, што говори да је овај поступак ипак
био рискантан.
Крајем осамнаестог века Еdvard Jenner, на основу локалног искуства жена које музу
краве и не оболевају од великих богиња, створио је прву вакцину против великих
богиња, користећи лимфу крава које су боловале од крављих богиња. Њоме је заразио
крављим богињама једног дечака који је након тога постао отпоран на велике богиње.
Он је дао и име самом поступку (вакцинација), на основу латинске речи vacca (крава) и
тиме поставио темеље имунизације.
ЗАВРШНИ РАД
7
Пасивна имунизација
Поступци који доводе до стварања вештачког или пасивног имунитета називају се
пасивна имунизација. Пасивна имунизација сама, без паралелне примене активне
имунизације, примењује се у случају када се за активну имунизацију користе оне живе
вакцине чија ће репликација у организму примаоца бити ометана пасивно пренетим
антителима. Пасивна имун имунизација се користи и у свим оним случајевима када
нема могућности активне имунизације зато што се она не спроводи, не постоји или је
контраиндикована.
Врста препарата за пасивну имунизацију:
-
хетерологни хиперимуни серуми
-
хомологни имуноглобулини
-
хомологни хиперимуни гамаглобулини
-
моноклонска антитела
Активни имунитет
је вид специфичне отпорности организма према одређеном
микроорганизму који се стиче активном имунизацијом или природном инфекцијом.
Процес стварања активног имунитета у организму зснива се на имуном одговору који
укључује развој хуморалног и целуларног имунитета. Овај тип имунитета траје
годинама, а често и доживотно.
Природни активни имунитет се ствара када се човек инфицира. Овакав имунитет често
је доживотан према врсти проузроковача који је довео до инфекције.
Вештачки пасивни имунитет настаје након примене вакцина. Вакцине су
имунобиолошки препарати који стимулишу имуни систем доводећи до имуног
одговора и стварања имунолошке меморије на сличан начин као природна инфекција.
Вештачки активан имунитет није толико солидан и дуготрајан као природни, али је
трајнији од пасивног имунитета, како природног тако и вештачког.
3. ВРСТЕ И ПОДЕЛЕ ВАКЦИНА
Основна подела вакцина направљена је у односу на могућност репликације
вакциналног антигена у организму.
У односу на састав вакциналног антигена, вакцине се прецизније деле на:
1. Живе (атенуисане) вакцине са целим ослабљеним живим узрочницима
2. Мртве (инактивисане) вакцине
3. Појединачне са антигенима неопходним за адекватан имуни одговор и
полисахаридне
