Medjunarodna špijunaža

UVOD

Informacija, kao glavni cilj ekonomske špijunaže predstavlja odlučujući adut u borbi protiv konkurencije i moćno je oružje u ekonomskom ratovanju.
Poslovna tajna se određuje opštim aktima i određenim propisima preduzeća, i sa sobom nosi krivičnu odgovornost u slučaju odavanja. U praksi, najčešće se kao poslovne tajne sreću originalni proizvodni postupci, nove tehnologije, sastojci specifičnih proizvoda, poslovni ugovori sa klijentima i njihov sadržaj.
Ekonomska špijunaža ima dve dimenzije makroekonomsku i mikroekonomsku. Na makroekonomskom području veću ulogu ima država, tj. njene obaveštajne službe, na mikroekonomskom području veću ulogu imaju posebni ekonomski i bezbednosni subjekti.
Poslovna špijunaža je sistem koji poslovnom subjektu omogućava svesno, plansko, koordinisano i kontrolisano učenje o sebi i okruženju u kojem aktivno deluje. Poslovna špijunaža je ciklična aktivnost koja se realizuje po određenim pravilima. Osnovne faze poslovno-obaveštajnog ciklusa su prikupljanje, obrada i analiza podataka.
U okviru poslovne špijunaže prikupljanje podataka se obavlja po unapred utvrđenom planu, koji ne dozvoljava improvizacije, što znači da su uzroci i posledice povezani do krajnjih pojedinosti.
Od samog početka korišćenja je kao sredstvo za vreme rata ili neposredne ratne opasnosti za prikupljanje podataka o vojnoj moći, oružanim snagama, sistemu odbrane, strateškim vojnim planovima i namerama, količini i vrsti oružja kao i drugim podacima koji su značajni za vojnu snagu suprotne strane.

1.    EKONOMSKA OBAVEŠTAJNA AKTIVNOST – POJAM I ZNAČAJ
Pod špijunažom podrazumevamo svaku nedozvoljenu radnju ili akciju poduzetu u cilju pribavljanja informacija čije posedovanje dovodi u prednost osobu ili oraganizaciju koja je poseduje, u odnosu na protivnu stranu. Ekonomska špijunaža je posebna vrsta špijunaže, koja se bavi pribavljanjem informacija u korist kako državnih, tako i privatnih organizacija, po čemu se razlikuje od klasičnih oblika špijunaže. Pri tome moramo praviti razliku između ekonomske špijunaže i ekonomske obaveštajnosti, jer postoji tendencija da se ova dva izraza izjednačavaju. Ekonomska obaveštajnost označava pribavljanje ekonomskih podataka legalnim putem, sakupljanjem informacija iz zvaničnih izvora, godišnjih izveštaja, publikacija i sl. Ekonomska špijunaža predstavlja ilegalno dolaženje do informacija, koje je po pravilu u suprotnosti sa zakonom. Ovo nije pronalazak, modernog doba. Od početka proizvodnje koja nije primarno namenjena za sopstvenu upotrebu već za razmenu ili prodaju, pokušava se doći do informacija o konkurentskom proizvodu ili tehnologiji proizvodnje zarad ostvarivanja konkurentske prednosti. Koreni špijunaže sežu daleko u prošlost. Naravno da su prvi špijunski zadaci bili pretežno vojne ili ratne prirode, koji su postavljali osnove za kasnije širenje delatnosti.
Kolevka moderne ekonomske obaveštajnosti, Francuska, još u srednjem veku je imala razvijenu obaveštajnu mrežu koja se nije bavila samo vojnim već i ekonomskim obaveštajnim podacima. Najveći broj obaveštajnih operacija bio je vezan za državne poslove, mada su i pojedine privatne kompanije unajmljivale špijune za svoje potrebe, i to prvenstveno banke. Bitna karakteristika ekonomskih obaveštajnih podataka, je da su to „tačne informacije u tačno vreme“. Svoj veliki procvat ekonomska obaveštajnost doživljava u vreme industrijalizacije u 19. veku, da bi se do danas njen udeo u ukupnoj obaveštajnosti samo povećavao. Pretpostavlja se da se danas preko 60% obaveštajnih podataka odnosi na ekonomske podatke ili povezane sa ekonomijom i industrijom. Pošto snagu jedne države, pored vojske, čini i njena industrija ili ekonomija, u ekonomsku špijunažu u korist privatnih ekonomskih subjekata ili preduzeća se sve više uvlače državne obaveštajne strukture, da bi svojim domaćim ekonomskim subjektima obezbedili pravovremene tačne informacije o planovima i namerama konkurencije ili omogućili pristup novim tehnologijama ili tržištima. Vojno ratovanje je skoro u potpunosti zamenilo ekonomsko ratovanje, mada se tamo gde nije moguće postići prednost ekonomskim ili obaveštajnim putem još uvek pribegava vojnoj prisili ili čak i klasičnom ratu u ime „viših ciljeva“ ili zaštite sopstvenih bezbednosnih interesa. Evidentna je takođe još jedna stvar, a to je da su zemlje, koje su vojni saveznici, u ekonomskom ratu, najljući protivnici. Najbolji primer za to su SAD i Francuska, koje vode bezpoštedan rat u ekonomsko-obaveštajnoj sferi, u kojem nema granica ni milosti. Sve države ohrabruju svoje kompanije da dele pribavljene obaveštajne podatke između sebe, radi njihove bolje iskorišćenosti. Takođe je veoma bitno i da sve obaveštajne strikture jedne države deluju sinergistički, što znači da treba da apsolutno sarađuju i da jedna drugoj pomažu dostavljanjem informacija i međusobnim konsultacijama, jer se tako postiže nekoliko puta veći efekat nego kada bi svaka služba radila zasebno, ili još gore da budu konkurencija jedna drugoj.