Mikroekonomska analiza – modeli i tehnike u mikroekonomiji

Uvod

Mikroekonomska teorija se bavi istraživanjem i prognozom ekonomskog ponašanja pojedinačnih ekonomskih subjekata: potrošača, radnika, vlasnika kapitala, vlasnika zemlje i preduzeća. U realnom ekonomskom životu svi mikroekonomski entiteti (potrošači, radnici, vlasnici kapitala, vlasnici zemlje i preduzeća) se susreću sa određenim ograničenjima pri svom ekonomskom ponašanju i donošenju ekonomskih odluka. Ograničenjima se definišu njihove krajnje mogućnosti. Stoga centralno mesto u mikroekonomskim istraživanjima čini izučavanje ograničenja, odnosno mogućnosti, kao manevarskog prostora unutar koga se ekonomske odluke mogu donositi. Svi se ekonomski subjekti susreću sa određenim ograničenjima pri donošenju svojih odluka o izboru.

Ograničenja sa kojima se susreću potrošači pri izboru dobara koja će koristiti radi zadovoljenja svojih potreba ili pri izboru koji će deo novca koristiti za tekuću potrošnju, a koji za buduću potrošnju determinisana je visinom dohotka kojim raspolažu. Drugim rečima, visina raspoloživog dohotka predstavlja najznačajnije ograničenje sa kojima se pojedinačni potrošači ili grupe potrošača (domaćinstva) susreću. I radnici, kao vlasnici usluga rada koje mogu iznajmljivati i pružati preduzećima, se susreću sa ograničenim fondom sati koga mogu upotrebiti za rad i odmor (dokolicu). Preduzeća, kao proizvođači, se susreću sa brojnim ograničenjima pri proizvodnji outputa: ograničenom svotom novca koju mogu upotrebiti za kupovinu faktora proizvodnje, tehnološkim ograničenjima (mogućim i dostupnim načinima proizvodnje) i tržišnim ograničenjima.

1. Osnovi mikroeknomije –  teorija, analiza

Pred određenim ograničenjima se nalaze i ulagači, odnosno vlasnici kapitala. Njihovo je ekonomsko ponašanje ponajviše determinisano, odnosno mora se kretati u granicama određenim količinom raspoloživog kapitala koga mogu plasirati u određene alternativne poslovne zahvate. Mikroekonomija se ne bavi samo utvrđivanjem ograničenja koja stoje pred ekonomskim subjektima, nego i istraživanjem načina kako ostvariti maksimum u kontekstu datih ograničenja, odnosno kako rešiti problem optimalne alokacije ograničenih resursa pri datim ograničenjima.

Mikroekonomija, u slučaju potrošača, treba da identifikuje moguće alternative u pogledu upotrebe ograničenog dohotka, da svaku od mogućih alternativa vrednuje sa aspekta definisanog kriterijuma i da ukaže na najbolju alternativu. Ona objašnjava kako radnici mogu najbolje rasporediti svoje vreme na rad i dokolicu ili na jedan u odnosu na drugi posao. Vlasnicima kapitala mikroekonomska analiza treba da pomogne pri identifikovanju mogućih alternativa upotrebe kapitala, da obezbedi merenje tih alternativa i u skladu sa obrascem njihovog ponašanja ukaze na najbolju moguću alternativu koju racionalni ulagači, odnosno investitori trebaju preferirati. Ona preduzećima treba da pomogne pri identifikovanju mogućih kombinacija kupovine faktora proizvodnje i izboru kombinacije kojom se postiže maksimum u okviru definisanog kriterijuma.

Primera radi, ako preduzeće može povećati proizvodnju zbog rasta potražnje, da li porast proizvodnje ostvariti u granicama instalisanih kapaciteta (povećanjem broja zaposlenih radnika, uvođenjem prekovremenog rada ili višesmenskog rada) ili proširenjem kapaciteta, rukovodeći se ograničenim finansijskim sredstvima, kao dominantnim ograničenjem pri donošenju odluke. Samo u uslovima postojanja ograničenja ima smisla govoriti o alternativama izbora i izboru najbolje alternative. Stoga i mnogi ekonomisti ekonomiju definišu kao nauku o alternativnim izborima. Da li bi uopšte imalo smisla odlučivati o izborima kada ograničenja ne bi bilo? Potrošačima bi u tom slučaju bilo sasvim svejedno, jer bi u odsustvu ograničenja bili u situaciji da sve svoje zelje i potrebe mogu zadovoljiti, posto bi svako dobro mogli kupiti u količini koja im se prohte. Isto slučaj je i sa preduzećima. Problem izbora kombinacije faktora proizvodnje pri dobijanju date količine outputa se ne bi postavljao, kao što i problem izbora količine outputa kojeg bi proizvodilo ne bi uopšte bio aktuelan. Isto tako ne bi bilo vazno da li se kombinovanje faktora rada i faktora kapitala vrši na tehnološki manje ili više efikasan način. Problem ograničenja sa kojima se susreću pojedinačni ekonomski entiteti, ne samo da unosi elemente realizma pri razmatranju problema izbora, nego i više od toga, on daje dušu ekonomskoj nauci uopšte, a mikroekonomiji posebno. Drugo izuzetno značajno područje izučavanja mikroekonomske teorije i analize su cene. Svi alternativni izbori pred kojima se nalaze ekonomski subjekti (potrošači, radnici, vlasnici kapitala, vlasnici zemlje i preduzeća) zavise od cena. U mikroekonomskoj teoriji se sva dobra najčešće klasifikuju u dve grupe: slobodna i ekonomska. Slobodna dobra imaju nultu cenu, odnosno ona su besplatna. Njih karakteriše da kvantum njihove raspoložive količine daleko premašuje potrebne količine (vazduh, sunčeva svetlost i sunčeva energija, voda u visokim planinskim predelima).