Monetarizam

UVOD

Tema našeg seminarskog rada jeste da objasnimo savremenu makroekonomiju tj.monetarizam. Monetarizam se na ekonomskoj sceni pojavljuje krajem 40-ih i početkom 50-ih godina, a utemeljivačem monetarizma se smatra Milton Friedman. Monetarizam kao poseban pravac ekonomske misli predstavlja modernu verziju neoklasične ekonomske škole, jer oživljava i reformuliše kvantitativnu teoriju novca i ulogu monetarne politike. Monetarizam predstavlja takvo učenje koje se protivi keynesizmu, te zagovara tržišnu samoregulativu.

Monetaristi su protivnici državne intervencije i insistiraju na stavu da je tržišna ekonomija samoregulirajuća, te da je privreda, dugoročno posmatrano, u ravnoteži. Ekonomiju treba prepustiti djelovanju tržišnih snaga, a država ne treba da se miješa u ekonomske procese. Monetarizam posebno institira na adekvatnom ponašanju fiskalnog i monetarnog sektora. U okviru fiskalnog sektora ne prihvata se deficitno finansiranje i neuravnotežen budžet jer to već znači da se država miješa u ekonomsku aktivnost i da ometa mehanizam tržišnog usklađivanja.
Monetaristi se zalažu za stabilnu i dugoročnu monetarnu politiku i konstantnu stopu monetarnog rasta, s obzirom da brz rast novca dovodi do inflacije, a spor rast novca do recesije. U daljnoj obradi našeg seminarskog rada ćemo pokušati objasniti suštinu monetarnog učenja te objasniti obilježja monetarizma, u koja spadaju:
•    Kvantitativna teorija novca,
•    Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima,
•    Monetaristički pristup platnom bilansu i
•    Protivljenje aktivističkoj ekonomskoj politici

1.OSNOVNA OBILJEŽJA MONETARIZMA

Počev od sedamdesetih godina prošlog vijeka, svijet se suočio sa ekonomskom krizom. Napušta se kejnsijansko fiskalno regulisanje tražnje u korist monetarističkog regulisanja ponude novca. Odbacuje se državni intervencionizam u korist tržišnog liberalizma. Napušta se socijalna politika i odbacuje „država blagostanja“. Napadaju se sindikati i organizovano tržište rada. U kejnsijanskoj teoriji najamnina je faktor tražnje, a u monetarističkoj doktrini to je faktor proizvodnje i trošak.

Po monetarističkom pristupu uzroci ekonomske krize sedamdesetih godina prošlog vijeka su: prekomjerna uloga države, ekspanzija budžetskih programa, deficiti budžeta, eskalacija novčane mase, što je sve prouzrokovalo inflaciju. Najvažniji uzročnik inflacije je širenje države blagostanja, što vodi rastu novčane mase. Nizom podataka monetaristi dokazuju da su budžetski prihodi izuzetno brzo rasli. Najvažniji uzročnik je uključivanje sve većeg broja programa koji se finansiraju iz budžeta, u prvom redu programa socijalnog staranja koji ugrožavaju konkurentsku situaciju na tržištu rada.

Nezaposlenost, po mišljenju Miltona Fridmana, nije uvećana zbog monetarne restrikcije, već naprotiv, prekomjerna uloga države i uvećanje njenih rashoda ugrozilo je konkurentsku strukturu privrede pa je monetarna restrikcija kao neizbežni korak morala da dovede i do rasta nezaposlenosti kao neželjenog sporednog efekta. Krajnji uzročnik njenog rasta po njegovom mišljenju je neefikasna država blagostanja proistekla iz kejnsijanske politike vodjene od tridesetih godina. Nezaposlenost je bilježila nagle i oštre oscilacije, ali dugoročno raste, što ukazuje po njegovom mišljenju na inherentnu neefikasnost kejnsijanske intervencije da je obuzda iako je ka tome usmjerena cijelokupna politika efektivne tražnje.

Za monetariste inflacija je isključivo monetarni fenomen. Smatraju da se sa rastom novčane mase povećava inflacija, usporava rast društvenog proizvoda i povećava nezaposlenost. Monetarizam ne prihvata dugoročni trade-off izmedju inflacije i nezaposlenosti. Za rast nezaposlenosti nije kriva monetarna restrikcija u borbi protiv inflacije. Uzroke nezaposlenosti treba tražiti u državnoj regulativi, suspenziji tržišta i usponu monopola i posebno u usponu radničkih sindikata. Zbog razgranatih državnih programa rastu rashodi koji se pokrivaju sve većim prihodima i poreskim opterećenjima.  Ti rashodi su glavni izvor rasta monetarne mase i inflacije.
Monetarističku politiku najveće interesuju monetarni sektor i stabilnost cena. Zalažu se za visoke kamate koje su izazvale mnoga bankrotstva. Mnogo manje se bave realnim sektorom, problemima zaposlenosti i konkurentske pozicije privrede. Kada je u pitanju javni sektor, zalažu se za denacionalizaciju. U osnovi, monetaristi nastavljaju neoklasičnu liniju istraživanja. Vjeruju u samoregulišuću prirodu tržišne privrede. Istini za volju, dopuštaju mogućnost da se na kratak rok mogu nominalnim promenama nadnica i cijena izazvati realne promene na strani proizvodnje i zaposlenosti.