1
UNIVERZITET U TUZLI
EKONOMSKI FAKULTET
Redovan studij
Šk. 2014/15. godina
Seminarski rad iz predmeta
RAZVOJ EKONOMSKE MISLI
-
Savremena Makroekonomija II (Monetarizam) -
SADRŽAJ
SADRŽAJ..........................................................................................................................................................2
4
Počev od sedamdesetih godina prošlog vijeka, svijet se suočio sa ekonomskom krizom. Napušta
se kejnsijansko fiskalno regulisanje tražnje u korist monetarističkog regulisanja ponude
novca. Odbacuje se državni intervencionizam u korist tržišnog liberalizma. Napušta se socijalna
politika i odbacuje „država blagostanja“. Napadaju se sindikati i organizovano tržište rada. U
kejnsijanskoj teoriji najamnina je faktor tražnje, a u monetarističkoj doktrini to je faktor
proizvodnje i trošak.
Po monetarističkom pristupu uzroci ekonomske krize sedamdesetih godina prošlog vijeka su:
prekomjerna uloga države, ekspanzija budžetskih programa, deficiti budžeta, eskalacija novčane
mase, što je sve prouzrokovalo inflaciju. Najvažniji uzročnik inflacije je širenje države
blagostanja, što vodi rastu novčane mase. Nizom podataka monetaristi dokazuju da su budžetski
prihodi izuzetno brzo rasli. Najvažniji uzročnik je uključivanje sve većeg broja programa koji se
finansiraju iz budžeta, u prvom redu programa socijalnog staranja koji ugrožavaju konkurentsku
situaciju na tržištu rada.
Nezaposlenost, po mišljenju Miltona Fridmana, nije uvećana zbog monetarne restrikcije, već
naprotiv, prekomjerna uloga države i uvećanje njenih rashoda ugrozilo je konkurentsku strukturu
privrede pa je monetarna restrikcija kao neizbežni korak morala da dovede i do rasta
nezaposlenosti kao neželjenog sporednog efekta. Krajnji uzročnik njenog rasta po njegovom
mišljenju je neefikasna država blagostanja proistekla iz kejnsijanske politike vodjene od
tridesetih godina. Nezaposlenost je bilježila nagle i oštre oscilacije, ali dugoročno raste, što
ukazuje po njegovom mišljenju na inherentnu neefikasnost kejnsijanske intervencije da je obuzda
iako je ka tome usmjerena cijelokupna politika efektivne tražnje.
Za monetariste inflacija je isključivo monetarni fenomen. Smatraju da se sa rastom novčane mase
povećava inflacija, usporava rast društvenog proizvoda i povećava nezaposlenost. Monetarizam
ne prihvata dugoročni trade-off izmedju inflacije i nezaposlenosti. Za rast nezaposlenosti nije
kriva monetarna restrikcija u borbi protiv inflacije. Uzroke nezaposlenosti treba tražiti u državnoj
regulativi, suspenziji tržišta i usponu monopola i posebno u usponu radničkih sindikata. Zbog
razgranatih državnih programa rastu rashodi koji se pokrivaju sve većim prihodima i poreskim
opterećenjima. Ti rashodi su glavni izvor rasta monetarne mase i inflacije.
1
Monetarističku politiku najveće interesuju monetarni sektor i stabilnost cena. Zalažu se za visoke
kamate koje su izazvale mnoga bankrotstva. Mnogo manje se bave realnim sektorom,
problemima zaposlenosti i konkurentske pozicije privrede. Kada je u pitanju javni sektor, zalažu
se za denacionalizaciju. U osnovi, monetaristi nastavljaju neoklasičnu liniju istraživanja. Vjeruju
u samoregulišuću prirodu tržišne privrede. Istini za volju, dopuštaju mogućnost da se na kratak
rok mogu nominalnim promenama nadnica i cijena izazvati realne promene na strani proizvodnje
i zaposlenosti.
Korijeni monetarizma su brojni i daleki. Počinju sa Bodenovom i Hjumovom kvantitativnom
teorijom novca. Sam pojam monetarizam skovao je K. Bruner. Monetaristička teorija spada u
1
http://studenti.rs
5
okvire makroekonomske teorije. Suprotstavljajući se kejnsijanizmu, monetaristi osporavaju
teorijsku utemeljenost kejnsijanizma, a posebno efikasnost intervencionističke politike države.
Diskusije u vezi sa monetarizmom dostigle su vrhunac sedamdesetih godina, a posebno povodom
dva rada Miltona Fridmana:Teorijski okviri monetarne analize, 1970. god. i Monetarna teorija
nominalnog dohotka, 1971. god.
2
Obilježja monetarizma su:
Kvantitativna teorija novca;
Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima;
Monetaristički pristup platnom bilansu, i
Protivljenje aktivističkoj ekonomskoj politici.
Iako nije homogena škola ekonomske misli, monetaristički pravac ipak može da se svede na četiri
opšta stava:
Privatni sektor je stabilan; posle poremećaja, privredni sistem se automatski vraća u stanje
pune zaposlenosti, a nezaposlenost na svoj prirodni nivo;
Bilo koja stopa monetarnog rasta kompatibilna je sa nivoom pune zaposlenosti, mada je
ishod različita inflacija;
Promijena stope monetarnog rasta prvo mijenja stopu realnog ekonomskog rasta i
nezaposlenost; na dugi rok ti efekti nestaju i jedino ostaje permanentno povećanje stope
inflacije;
Odbacuje se aktivistička politika upravljanja tražnjom, bilo monetarna ili fiskalna, i
preferiraju na dugi rok monetarna pravila ili unapred definisani ciljevi.
Po shvatanjima monetarista povećanje agregatne tražnje, putem politike monetarne ekspanzije,
izaziva podizanje cena i nadnica preko uzajamnih dejstava tražnje i ponude na tržištu. Ma koja
konstantna stopa monetarnog rasta u saglasnosti je sa ravnotežnom stopom nezaposlenosti i
proizvodnje, premda uz različite stope inflacije. Ove tri postavke, o ubrzavanju, privremenosti i o
endogenoj prirodi inflacionih očekivanja, čine teorijsku celinu.
2.TEORIJSKI TEMELJI MONETARIZMA
2
http://www.knowledge-banks.org/ekonomija_09_nfps_1_svi_05/lekcije/lekcija14.htm
