Neka od umetničkih dela koje je iznedrila Francuska revolucija

Neka od umetničkih dela koje je iznedrila Francuska revolucija
Svaka epoha ima ličnosti koje je obeležavaju. One duh vremena u kome žive oslikavaju kroz umetnost, politiku i javno delovanje. Kao lokomotive istorije, sve velike revolucije pokretale su za sobom lavinu događaja. Međutim, njihova snaga ne bi bila toliko jaka da pobuna oružja nije išla u korak s pobunom duha. Tako su revolucionari svoje saučesnike imali među umetnicima, o čemu svedoče brojna dela – slike, skulpture, murali, dela nastala čuvaju se i pohranjuju u muzejima, Muzeji su naučne ustanove koje prikupljaju, proučavaju, čuvaju, izlažu i obezbeđuju predmete i pisane izvore, pre svega iz arheologije i umetnosti, a koji su od istorijskog, etnografskog, umetničkog, prirodnjačkog, tehničkog ili drugog kulturnog značaja. Najznačajniji datum u istoriji muzeja bila je Francuska revolucija, kada je nacionalni Konvent odlučio da se u Luvru sakupe i smeste predmeti iz naučnih i umetničkih zbirki – uskoro je donet dekret o proglašenju carskih zbirki narodnom svojinom – istovremeno je Luvr kao Muzej republike otvoren za posetioce.
“Šta god da su te slike značile ljudima koji su ih gledali pre više pokolenja, danas one nisu samo umetnička dela. Danas su one simboli ljudskog duha i sveta stvorenog slobodnim ljudskim duhom… Prihvatanje ovih dela je potvrda volje naroda Amerike da sloboda ljudskog duha i ljudskog uma koja je stvorila najveća svetska umetnička dela i iznedrila svu nauku neće biti uništena ”.
Ežen Ferdinand Viktor Delakroa (izvrstan kolorista, sklon literarnim i egzotičnim sižeima, koji je stvorio dela velikog temperamenta i dramatičnosti) je “Liberty Leading the People”  naslikao 1830. nakon  julske, francuske  revolucije kao simbol pomirenja nakon svrgavanja kralja Karla X. i  uspona do trona njegovog rođaka Louis-Philippea, vojvode od Orleansa. Sledbenici francuske slobode pripadaju raznim društvenim slojevima, ujedinjenim u zajedničkom cilju. Spremni su i sami umreti, sigurni da će u tom slučaju njihovo mesto zauzeti drugi pobunjenici. Sloboda vodi narod, prvo delo koje povezuje romantičarske principe i ideale revolucije, francuskog slikara Delakroa, za ovu poznatu sliku  Delakro je napisao: “Započeo sam prikaz moderne teme, scene na barikadama… i iako se nisam borio za svoju zemlju, slikao sam za nju”. Za ovu sliku Delakro je uradio brojne skice olovkom. Iako su neki naučnici tvrdili kako je figura s visokim cilindrom sam Delakro . Slika Ežena Delakroa izvesno označava epohu romantizma i novu slikarsku poetiku, no možda je mnogo važnija pojava velike angažovane umetnosti koja će, sa podjednako velikim uspesima i padovima, nastaviti život sve do danas. Slika Sloboda predvodi narod je mešavina alegorije, metafore i simbolike, odnosno alegorijskom figurom (Sloboda) koja neposredno komunicira sa predstavnicima naroda, jednim predstavnikom buržuja (sa cilindrom), i dečkom, predstavnikom najbednijih, najnižeg sloja društva. Dečaka su mnogi, kasnije, izjednačili sa Gavrošem, malim junakom Igoovog romana. Sloboda je žena iz naroda, bosa i ogoljenih grudi, sa trobojkom i puškom, na glavi ima crvenu “frigijsku kapu” koja označava republiku. Sloboda korača preko mrtvih tela onih koji su poginuli u prvoj odbrani barikada, i vodi u pobednički juriš preko barikada. Značaj slike je upravo u predstavljanju različitih slojeva, ujedinjenih u istom političkom cilju – jednakosti ne samo u političkim, nego i u socijalnim pravima. Metaforička privilegija plemstva i klera je zauvek uništena. Žensko telo pri tome ne označava samo nešto apstraktno, nešto što zapravo društveno ne postoji, neku bezimenu – nego svaku ženu od krvi i mesa, hrabriju od svih. Ona je probuđena žena sa novim zahtevima za novi položaj u društvu, za šta je odbacivanje prošlosti,kako kolektivne tako i individualne, nužno. Delakroa je prikazao trenutak političkog ujedinjavanja, koji ne garantuje ni večnost ni uspeh – samo ukazuje na traumatičnu zajedničku tačku u kojoj se njihovi zahtevi sreću. Nova vlada je otkupila sliku za 3,000 franaka i izložila je ispred prestolja u palati Luxembourg kako bi kralja Luja Filipa uvek podsećala na način kako je došao na presto. No vladin naum nije urodio plodom, jer je kralj sliku premestio u muzej palate samo nekoliko meseci pre nego što ju je za stalno uklonio zbog njene pobunjeničke poruke. Delakrou je bilo dozvoljeno da je pošalje tetki Félicité na čuvanje. Slika je ponovo izložena 1848.godine, te na pariškom Salonu 1855. godine, da bi 1874. godine došla u kolekciju muzeja luvr (Louvre), gde se nalazi i danas.