Objektivna odgovornost kao pravni osnov za naknadu stete

Uvod

Svaka nastala šteta ne izaziva nečiju obavezu da je nadoknadi. Načelan je stav da imalac pravnog dobra treba sam da snosi štetu koja je njegovo dobro zadesila. Drugim rečima, kome dobro pripada, toga i šteta, na prvom mestu, pogađa . To je pravilo iskazano u § 1311. austrijskog Opšteg građanskog zakonika, i ono se svodi na poznatu latinsku izreku: casum sentit domtnus. Tako na primer: špekulant mora sam da snosi gubitak zbog svoje rđave špekulacije, trgovac da trpi „štetnu” konkurenciju, a bolesnik da podnese materijalne posledice vlastite bolesti, ukoliko nije osiguran . Taj se stav nameće po samoj prirodi stvari, jer je šteta gubitak koji, ako se posmatra sa stanovišta celog društva, nije ni moguće popraviti. Priznanjem prava na namirenje u oštećnog se, doduše, uspostavlja pređašnje stanje, ali po cenu da vrednost koja je za to potrebna bude uzeta od nekog trećeg. U celini gledano, time se ndžšta nije dobilo, jer je šteta samo svaljena sa jednog lica na drugo. Stoga je nadoknada prihvaćena jedino kao čest izuzetak od pravila da štetu snosi onaj koga se ona tiče.
Međutim, pošto se radi o izuzetku, iza njega moraju stajati posebni razlozi koji su u stanju da ga opravdaju. Pravni poredak dopušta da se šteta na drugoga prevali samo u slučaju kad se ona može njemu pripisati, kad je ne neko drugi „bliži” šteti nego imalac dobra koje je njome pogođeno. Ali se postavlja pitanje šta obavezu nadoknade štete može zaista opravdati, šta čini pravni osnov ili razlog imovinske odgovornosti. Pravnici su dugo pokušavali da celokupnu odgovornost za štetu smeste u okvire jednog jedinog principa, ali se taj put pokazao neprohodnim. Došlo se, naime, do zaključka da imovinska odgovrnost u savremenom pravu ne počiva na jednom, nego na više razloga, koje zakon poimenično označava . Svaki od tih razloga ima područje svoga važenja, i stoga oni ne protivreče jedan drugom nego se međusobno dopunjavaju. Štaviše, dužnost nadoknade štete u nekim situacijama dade se objasniti i dvojakim razlozima. Ali, ako se obaveza nadoknade ne može zasigurno osloniti ni na jedan od već utvrđenih pravnnh osnova, šteta ima ostati tamo gde je i nastala.
U pravnoj teoriji nema jednodušnog shvatanja pravnika šta čini pazlore imovinske odgovornosti. Razlike su izazvane time što mnogi pisci mešaju osnove i uslove odgovornosti za štetu, baš onako kao što čine i zakonodavci. Da bi se izbeglo to mešanje, treba reći da osnov odgovornosti podrazumeva ideje koje nju razumno i uopšteno objašnjavaju. U te ideje spadaju: krivica, stvoreni ili kontrolisani rizik, i pravičnost. Stoga, imovinska odgovornost može biti trojaka:
1) odgovornost zbog krivice (subjektivna odgovornost);
2) odgovornost zbog stvorenog, održavanog ili kontrolisanog rizika (objektivna odgovornost); i
3) odgovornost zbog pravičnosti.
Ali je moguće sve to sažeti u jednu osnovnu misao: šteta se pripisuje postupcima čovekovim, i odgovornost za štetu jeste, u načelu, odgovornost zbog postupaka .