2
Свака настала штета не изазива нечију обавезу да је надокнади. Начелан
је став да ималац правног добра треба сам да сноси штету која је његово
добро задесила. Другим речима, коме добро припада, тога и штета, на првом
месту, погађа
1
. To je правило исказано у § 1311. аустријског Општег
грађанског законика
,
и оно се своди на познату латинску изреку:
casum sentit
domtnus.
Тако на пример: шпекулант мора сам да сноси губитак због своје
рђаве шпекулације, трговац да трпи „штетну" конкуренцију, а болесник да
поднесе материјалне последице властите болести, уколико није осигуран
2
. Тај
се став намеће по самој природи ствари, јер је штета губитак који, ако се
посматра са становишта целог друштва, није ни могуће поправити.
Признањем права на намирење у оштећног се, додуше, успоставља пређашње
стање, али по цену да вредност која је за то потребна буде узета од неког
трећег. У целини гледано, тиме се нџшта није добило, јер је штета само
сваљена са једног лица на друго. Стога је надокнада прихваћена једино као
чест изузетак од правила да штету сноси онај кога се она тиче.
Међутим, пошто се ради о изузетку, иза њега морају стајати посебни разлози
који су у стању да га оправдају. Правни поредак допушта да се штета на другога
превали само у случају кад се она може њему приписати, кад је не неко други
„ближи" штети него ималац добра које је њоме погођено. Али се поставља питање
шта обавезу надокнаде штете може заиста оправдати, шта чини правни основ или
разлог имовинске одговорности. Правници су дуго покушавали да целокупну
одговорност за штету сместе у оквире једног јединог принципа, али се тај пут
показао непроходним. Дошло се, наиме, до закључка да имовинска одговрност у
1
Erwin Deutsch,
Unerlaubte Handlungen und Schadensersalz, Ein Grundriss
(KÖln, 1987), стр. 1
,
маргинални број
-
1.
2
Franz Gschnitzer,
Oestirreichisches Schuldrecht, Bcsondtrer Teil und Schadensersatz,
Auflage von Faistenberg, Barta und Eccher
(Wiеn, 1988), стр. 419.
4
П
ојам штете
Штета није појам којим се служе само правници и који има искључиво правни
смисао. Напротив, његово је значење знатно шире од правног. У обичном,
свакидашњем говору, појмом „штета" означава се свака пропуштена прилика да се
доживи извесно задовољство. Каже се, на пример, да је „штета" кад неко није
прочитао одређену књигу, видео неку позоришну представу, положио испит,
отишао на излет, и сл. Сем тога, штетом се сматра и свака доживљена непријатност,
односно незадовољство. Међутим, најопипљивији смисао има стварни или
природни појам штете, који подразумева губитак или погоршање неког животног
добра човековог. Ако је реч о материјалном добру, онда je то штета y економском
смислу. Ha пример: губитак неке ствари или умањење њене вредности, слаб или
никакав род пшенице или воћних стабала, и сл. За штету у економском смислу
посве је небитно како се она збила и ко ћe je, у крајњој линији, поднети: оштећени
или неко трећи.
Међутим, појам штете у правном или нормативном смислу има уже значење.
Он не обухвата сваку врсту шкођења коју човек доживљава, тј. сваку фактичку или
економску штету. Другим речима, правни појам штете не тиче се прикраћивања
сваког интереса, него само оног који је достојан правне заштите. Сем тога, за њега је
значајно и како је до прикраћивања дошло и на чији ће терет оно напослетку пасти.
Правни појам штете подразумева, дакле, само онај губитак који неко, услед
одређеног догађаја, трпи на својим правно заштићеним добрима, и који је
одређено треће лице дужно да надокнади. Ако оштећени није овлашћен да се за
надокнаду претрпљеног губитка обрати трећем (по правилу, починиоцу штете),
него мора да га поднесе сам, није реч о штети у правном смислу. Такав је, на
5
пример, случај кад неког задеси штета услед поплаве, суше или града. Али ако се
оштећено лице осигурало од тих непогода, оно стиче право да захтева надокнаду по
основу уговора о осигурању, па стога његов губитак представља штету у правном
смислу.
Штета је губитак који оштећени трпи, јер настаје мимо његове воље, услед
радње трећег или природног догађаја. Ако је губитак настао по вољи оштећеног,
није реч о штети, него о отуђењу или утрошку имовине. Оно може имати карактер
штете само у овим случајевима: 1) кад је потреба која се жели задовољити
отуђењем или трошењем настала мимо воље лица о чијој је потреби реч (на пример:
трошковн лечења изазвани телесном повредом и трошкови одбране од опасности
штете коју је други изазвао); 2) кад неко отуђи, односно утроши своју имовину под
утицајем противпраног деловања другог на његову вољу (на пример: силом,
претњом или преваром); 3) кад је осујећен цнљ ради којег је имовина отуђена,
односно утрошена (на пример: неко купи улазницу за фудбалску утакмицу, па услед
телесне повреде, коју му је нанео други, буде спречен да оде на утакмицу)
5
.
Поред шкођења одређеним вредностима, појам штете обухвата и оптерећење
правном обавезом, настало радњом другога (тзв. пасивна штета). Настанак обавезе
значи да је „оштећени" постао дужник и да стога мора начинити неки трошак ради
исплате дуга. Тиме је његовој имовини запретила опасност да буде умањена,
отворен је пут за активну штету. Али се поставило питање може ли се оптерећење
обавезом сматрати штетом и у случају кад је дужник инсолвентан, тако да у
догледно време не може бити принуђен на исплату дуга. Судови Савезне Републике
Немачке раније су сматрали да у том случају не може бити говора о штети, јер за
инсолвентног дужника обавеза не представља, практично, никакав терет. Данас,
међутим, они стоје на становишту да стварање обавезе за другог значи штету и кад
је дужник платежно неспособан. Свака нова обавеза повећава, наиме, износ пасиве,
5
Tuhr-Peier,
Algemeiner Teil des Schwiizcrischcn Obtigalionenrichls,
Band I, Liaferung I. (Zurich, 1974), стр. 84.
