Oblici ekološke štete usled zagađenja resursa

Uvod

Ekološka šteta je pokazatelj koji upućuje na prosečnu vrednost štete,
jer je tačnu ekološku štetu moguće proceniti samo za svaki konkretni slučaj.
Pokazatelji koji se najčešće koriste pri određivanju ekološke štete su:

    Procena opasnosti za organizme;
    Procena korisnosti mere;
    Ostaci u podzemnim i površinskim vodama, u zemljištu i na biljkama;
    Uticaj na biološku raznolikost;
    Količina potrošnje; i
    Uslovi primene…
Resursi su širi pojam odnosno oni predstaljaju  prirodna
datost dobara žive i nežive prirode:
zemljište, rude, šume, voda, vazduh,biljni i životinjski svet.

Negativni uticaji zagađene životne sredine

Rad na ozdravljenju zagađene životne sredine se odvija u okviru tri
osnovne sfere:

    Zdravlje čoveka;
    Funkcionisanje ekoprirodnih ekosistema;
    Funkcionisanje privrednih sistema.

Negativni uticaji zagađene životne sredine na ove tri sfere mogu
da budu dugotrajni ili privremeni, od čega zavisi i aktivnost na njenom
regenerisanju. Trajne posledice su: smrt ljudi, trajna invalidnost, trajno
umanjenje radne spososbnosti, nepovratno narušavanje ekosistema,
nepovratne štete na imovinu. Ova klasifikacija dovodi nas do mogućeg
određenja nedozvoljenog zagađenja kao glavne ekološke štete:

Nedozvoljena zagađenja su ona koja nepovratno narušavaju zdravlje
čoveka, razaraju prirodne ekosisteme i uništavaju za život neophodne
resurse.

Savremeno društvo još uvek u prvi plan izbacuje robnonovčane
odnose i (uglavnom) zakone tržišta. Sa druge strane sve je prisutnije
“ekološko osvešćenje” koje nameće procenu značaja životne sredine kao
kiseonika kvaliteta življenja.
Priroda je veoma štedljiva, a sledovanja su s’obzirom na broj njenih korisnika dosta skromna, posebno kada je reč oneobnovljivim prirodnim resursima čije kratkoročno rasipništvo znači njenkraj.