Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Leposaviću
Fakultet za sport i fizičko vaspitanje
Autor:
Olimpizam antičkog doba
(seminarski rad)
Mentor: Prof. Dr Veroljub Stanković
U Leposaviću, 2016
2
2. Razvoj, osobine i organizacija antičkih Olimpijskih
igara
Budući da su Igre održavane svake četiri godine, jasno je da njihova starost seže mnogo
dublje u prošlost od 776. godine p.n.e. i Aristotelove tvrdnje da ih je tada osnovao Ifitos iz
Elisa. Olimpijski sportovi u drevnoj Grčkoj bili su trčanje na kratkim i dugim stazama,
rvanje, borba pesnicama, pankration (kombinacija rvanja i borbe pesnicama), petoboj
(trčanje, skok udalj, bacanje diska, bacanje koplja, rvanje) i konjske trke, a za vreme
održavanja Igara proglašavano je primirje i grčke državice su obustavljale ratove.
Igre je ukinuo rimski imperator Teodosije II 394. godine nove ere zbog njihovog
paganskog porekla, a obnavljanje Igara u moderno doba i osnivanje Međunarodnog
olimpijskog komiteta i olimpijskog pokreta inicirao je Francuz baron Pjer de Kuberten
potkraj XIX veka.
Oduševljeni sportista, pedagog i istoričar podstaknut iskopavanjima u drevnoj Olimpiji,
kao i oživljavanjem sportskog pokreta u mnogim zemljama na sednici unije Francuskih
sportskih društava za atletiku 1892. prvi put založio se za obnavljanje olimpijskih igara
kao “periodičnih sportskih takmičenja omladine celog sveta koja bi doprinela uklanjanju
nacionalnog rivalstva i nesuglasica verske, političke i rasne prirode”.
Na istom skupu iduće godine (1. avgust 1893) na De Kubertenov predlog sazvan je Svetski
sportski kongres i on je 16. juna 1894. godine počeo kao Osnivački kongres
Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Kongresu prisustvuje 79 delegata 49 sportskih organizacija iz 12 zemalja i predstavnici (u
svojstvu posmatrača) iz još 21 zemlje. MOK je konstituisan osmog dana zasedanja – 23.
juna. Imao je 15 članova iz 12 zemalja osnivača (Argentina, Belgija, Velika Britanija,
Grčka, Italija, Mađarska, Novi Zeland, Rusija, SAD, Francuska, Češka, Švedska), a prvi
članovi MOK bili su organizatori olimpijskih komiteta u svojim zemljama.
Članovi prvog saziva MOK bili su V. G. Balk (Švedska), F. Kermenj (Mađarska), D.
Vikelas (Grčka), A. D. Butkovski (Rusija), baron P. de Kuberten i E. Kajo (Francuska),
vojvoda Lučeze Pali i grof D’Andria Karafa (Italija), J. Gut-Jurkovski (Češka), L.A. Kaf
(Novi Zeland), lord L. Emptil i K. Herbert (V. Britanija), H. B. Zubiaur (Argentina), V.
3
Sloun (SAD) i grof M. de Busije (Belgija). Iduće godine član MOK postao je i Nemac V.
Gebhart.
Odlučeno je da se Igre održavaju svake četvrte godine, da se Prve igre modernog doba
održe u Atini 1896. godine, a za prvog predsednika MOK izabran je predstavnik zemlje
domaćina prvih Igara Dimitrios Vikelas, dok je De Kuberten prihvatio dužnost generalnog
sekretara (predsednik MOK postao je posle Igara u Atini 1896. kao predstavnik novog
domaćina Francuske, i na toj funkciji ostao je do 1925. godine).
Na Kongresu su usvojena i Olimpijska pravila (danas Olimpijska povelja) koja su tokom
prošlog veka doživela mnogo promena. Ukratko, u Pravilima je stajalo:
(1. član) da je u interesu Međunarodnog kongresa i svih zemalja da Olimpijske igre u
modernom obliku, pridržavajući se klasičnih okvira, ožive;
(2. član) da na Igre treba pozvati sportske saveze svih “kulturnih zemalja” i da zemlje
mogu da predstavljaju samo njihovi državljani (svima se preporučuje
organizovanje prethodnih, izbornih takmičenja da bi na Igre došli samo
najbolji);
(3. član) da će na Olimpijskim igrama biti zastupljena atletika (trčanje, skakanje, bacanje
i dizanje tereta), sportovi na vodi (jedrenje, veslanje, plivanje), klizanje,
mačevanje, rvanje, boks, streljaštvo, gimnastika, biciklizam i konjički sport;
(4. član) da na Olimpijskim igrama, sem u mačevanju, mogu učestvovati samo oni
kojima sport nije profesija (amaterski princip);
(5. član) da organizacioni komitet igara može da isključi sa takmičenja sve koji povrede
olimpijske norme;
(6. član) da u sklopu atletskog treba organizovati jedno “glavno takmičenje” pod nazivom
pentatlon (petoboj).
Međunarodni olimpijski komitet i olimpijski pokret uopšte, zahvaljujući svom
prilagođavanju zahtevima vremena, danas okuplja više zemalja i teritorija od Ujedinjenih
nacija, Letnje olimpijske igre su bez premca najznačajniji svetski sportski događaj, ali i
kulturni i privredni, a Zimske olimpijske igre započete 1924. godine prate ih u korak.
5
4. Olimpizam i religija
Osnovni razloga zbog koga je, pretpostavlja se, došlo do povezivanja telesnog takmičenja
sa religioznim festivalima je taj što su Grci bili veoma antropomorfni u shvatanju bogova i
smatrali su da će ono što njima samima čini zadovoljstvo (muzika, drama ili telesni agon)
pričinjavati zadovoljstvo i bogovima. Postoji mišljenje da su borbe organizovane kao oblik
posmrtnih svečanosti sa kojima se duše ratnika šalju bogovima – običaj koji je prisutan i
kod drugih ratničkih naroda. To odgovara prvobitnom osmogodišnjem ritmu
organizovanja olimpijskih igara koji se zasniva na verovanju da se svake osme (kasnije
četvrte) godine duše umrlih pojavljuju na svetlosti. Često se preteruje u isticanju
povezanosti između telesnog agona i religioznih rituala. Homerovo prikazivanje borbi
pokazuje da takva povezanost nije postojala u vremenu koje je on opevao u svojim delima.
Igre o kojima on govori u „Ilijadi“ su deo pogrebnih svečanosti čiji je smisao da se
zaostavština mrtvog Patrokla, Ahilovog prijatelja i saborca, podeli između najistaknutijih
ratnika. Mnogi grčki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim festivalima. Primer su
pohodi Aleksandra Makedonskog na kojima su u devetnaest slučajeva održani atletski
susreti i to sve radi zabave trupa, s izuzetkom jednog koji je bio deo pogrebnih svečanosti.
Očigledno je, kada se imaju u vidu borilačke discipline koje predstavljaju svojevrsni
„vojnički višeboj“, da je priprema za rat izvorište takmičarskog duha olimpijskih igara.
Borba između ratnika i u tom kontekstu ratnički turniri su sastavni deo sticanja borbene
gotovosti, ali i oblik borbe za prestiž između aristokratskih prorodica, rodova i gradova.
Smatra se da je uspostavljanju olimpijskih igara doprinela „eksplozija“ stanovništva u
Grčkoj, što je dovelo do iseljavanja i kolonijalizacije primorskih prostora u Mediteranu.
Pored jezika, religija je bila glavna spona koja je povezivala Grke. To je osnovni razlog što
su veliki religiozni festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima, Delosu, Epidaurusu, Nemei i
Istamu Korintskom) dobili na značaju upravo tokom ili neposredno nakon perioda
kolonizacije. Oni su privlačili posetioce iz svih krajeva helenskog sveta, počevši od južne
Francuske pa do Crnog Mora. Za neke je to bio svojevrstan oblik hodočašća; za druge,
način potvrđivanja pripadnosti helenskoj civilizaciji. Nakon mnogih vekova, većina je
dolazila da bi uživala u velikom događaju.
