Organizacija poljoprivrede- Mere za podsticaj poljoprivrede

1.    UVOD

Organizacija je tekovina evolucije društva. Od najstarijih vremena, čovek je potrebu za organizovanjem i primenjivao različite organizacione metode i tehnike do kojih je po potrebi zahteva životnih prilika. Nije to bilo znanje negde stečeno pa još manje se radilo o unapred smišljenoj aktivnosti za koju se prethodno utvrdilo da će dati najbolje rezultate. Organizacija kao konkretna ljudska aktivnost stara je koliko i ali je nauka o organizaciji jedna od najmlađih nauka, jedva vek i po postojanja. Inženjer poljoprivrede će biti u prilici da organizuje tehnološke metode i principe vodeći razne procese agro i zoo tehnologije, odnosno agrotehnike i zootehnike. Vođenje poslova ne zahteva samo znanja i sposobnosti primene za uže stručne agronomske oblasti, već i organizaciona i rukovodilačka znanja. Bez valjanog organizovanja i rukovođenja, na znanju, nema uspeha, i to ne samo u velikoj firmi već i u najmanjoj, tek osnovanoj, u kojoj je osnivač ujedno i vlasnik i direktor i sva radna snaga. Uostalom, veliki broj svršenih studenata VTŠ, posle kraće obuke uz vođstvo iskusnih inženjera i rukovodilaca, samostalno će nastaviti rad na svojoj porodičnoj farmi ili radionici ili fabrici. Ili će trgovati robama u vezi sa delatnostima iz svoje struke. U svakom od tih slučajeva, kao i u drugima, potrebno je znanje iz organizacije i iz oblasti rukovođenja.

2.    AGRARNA POLITIKA

Agrarna politika je deo ekonomske politike u poljoprivredi jedne zemlje, pa i Srbije. Drugačije se označava kao ekonomika poljoprivrede.
Agrarna politika obuhvata politike koje država sprovodi kako bi usmeravala razvoj te privredne grane. Ona nije u svim državama ista, a i na primeru naše zemlje može se videti da nije ista u svim razvojnim periodima.

2.1. Vlasništvo nad zemljišnim posedom

Kroz istoriju, u našoj zemlji se menjala zemljišna politika, a sa njom i pitanje vlasništva nad zemljišnim posedom. Danas nema ograničenja u pogledu veličine poseda kojim pojedinac može raspolagati, kao vlasnik ili kao zakupac. Posle Drugog svetskog rata vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem bilo je ograničeno na deset hektara u ravničarskom odnosno 20 u brdsko-planinskom području. Razgradnjom društvene svojine, njenim krahom, država postaje vlasnik tog zemljišta. Državno zemljište može se uzeti u zakup i platiti zakupnina, od koje polovina novca ide državi a polovina lokalnoj samoupravi. Najveći deo tog novca treba da se vrati u podizanje kvaliteta poljoprivrednog zemljišta i uopšte njegove vrednosti.

 
2.2.    Uređenje parcela, komasacija i arondacija

Savremena poljoprivredna proizvodnja zahteva uređene zemljišne površine, naročito one koje su namenjene plantažnoj biljnoj proizvodnji. Razlozi su brojni, a najvažniji su vezani za upotrebu mehanizacije. Da bi se koristile velike moćne mašine, koje daju veliki učinak i visoku produktivnost rada, potrebne su velike i uređene parcele. U uslovima obrade zemljišta zapregama, bila je dovoljna parcela od 40-50 ari. Za male traktore racionalno je da parcele iznose nekoliko hektara. Za moćnu mehanizaciju, poput Džon Dir-a, optimalne parcele su iznad 50-100 hektara. Nije reč samo o veličini parcela, već i o njihovom uređivanju. Pre svega, o tome da dve i dve strane parcele budu paralelne, kako rad mašina ne bi imao „prazne hodove”, zatim o izravnjenosti površine, čišćenju od korova, panjeva, građevinskog materijala itd.
Kod nas je suviše mala veličina parcela namenjenih poljoprivredi. Tome je doprineo zakon o ograničenju raspolaganja posedom preko 10 ha u žitorodnim rejonima. Najčešće je poljoprivredno domaćinstvo posedovalo po 2-4 hektara, što je bilo raspoređeno na mnogobrojne parcele, često manje od 20 ari. U pojedinim opštinama, prosečna veličina parcela bila je ispod 20 ari. To je poskupljivalo rad, habalo mehanizaciju, a granice parcela su obilovale uvratinama i međama, gde se razmnožavao korov, ugrožavajući gajene biljke na uređenim parcelama. Usitnjavanju poseda doprineo je i Zakon o nasleđivanju, po kome je naslednicima omogućeno da mogu deliti svaku parcelu (npr. ako je ostavilac imao tri naslednika, oni su najčešće svaku parcelu delili na tri dela, da bi posle određenog vremena svako od njih tako smanjenu parcelu ostavljao svojim naslednicima koji su ih takođe delili na srazmeran broj delova). U zemljama koje žele da očuvaju optimalnu veličinu parcela, nije dopušteno fizičko deljenje parcela.