Pedagoski metod Marije Montesori

1. Biografski podaci i školovanje

Marija Montesori (ital. Maria Montessori) rođena 31. avgusta 1870. u Kjaravaleu, u Italiji. Preminula je 6. maja 1952. u Nordviku, u Holandiji. Bila je italijanska lekarka, obrazovni radnik i pedagog, filozof i čovekoljubac; najpoznatija je po svom obrazovnom sistemu „Montesori“, koji se odnosi na decu od rođenja do adolescencije. Njene obrazovne metode su i danas u primeni u velikom broju državnih i privatnih škola širom sveta.
Marija Montesori je rođena u Kjaravaleu, u provinciji Ankona, u Italiji. Njen otac, Alesandro, bio je računovođa, a majka, Renilde Stopani, bila je takođe dobro obrazovana i gajila je ljubav ka književnosti. Kada je imala 5 godina, cela porodica se preselila u Rim, gde je, po završetku osnovne škole, nastavila školovanje na Regionalnom tehničkom institutu „Leonardo da Vinči“, sa namerom da postane inžinjer. U to vreme, kada su se žene uglavnom bavile društvenim naukama, to nije bilo uobičajeno.
Do mature su se njene želje izmenile, te je sada želela da upiše medicinski fakultet. Iako su je roditelji nagovarali da se počne baviti obrazovnim radom, tj. da postane nastavnik u školi, ona je čvrsto ostala pri svojoj odluci da postane lekar. Pored njenih roditelja, međutim, ni tadašnje društvo nije bilo spremno na takvo nešto: na medicinskom fakultetu svi studenti su bili muškarci i Mariji je odbijen upis. Nakon neuspešnog razgovora sa profesorom, Marija se nije predala, upisala se na Univerzitet u Rimu  i na osnovu te diplome (odsek za fiziku, matematiku i prirodne nauke) je bez problema upisala medicinski fakultet i tako postala prva ženska osoba u Italiji koja ga je završila, na Univerzitetu „La Sapijenca“ u Rimu.

2. Rad

2.1. Počeci

Odmah nakon što je kao vrlo dobar student diplomirala, u julu 1896. godine, Montesori se zaposlila u bolnici „San Đovani“ u sklopu Univerziteta. Iste godine je dobila molbu da predstavlja Italiju na Međunarodnom kongresu za prava žena, na kojem je u svom govoru zastupala društvene reforme po kojima žene treba da imaju ista prava kao i muškarci. Novinar koji je izveštavao sa kongresa upitao ju je kako pacijenti reaguju na ženskog lekara, na šta je ona odgovorila da „oni osećaju kad neko zaista brine o njima… samo viši slojevi imaju predrasude po kojima žena ne može voditi koristan život“. U novembru 1896. godine je primljena kao asistent u bolnici „Santo Spirito“ u Rimu. Tu je uglavnom radila sa siromašnima, a naročito, sa njihovom decom. Njen rad je zapažen kao „brižljiv“, dok se starala da budu nahranjeni i na toplom, prepoznavala njihove bolesti i lečila ih. Godine 1897. je dobrovoljno pristupila istraživačkom programu u psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Rimu, gde je radila sa Đuzepeom Montesanijem, sa kojim će kasnije biti u braku.
Postavši član univerzitetske psihijatrijske klinike, Montesorijeva je ubrzo počela da se zanima za obrazovanje „retardiranih“ i „nazadnih“. Kada je jedan od vaspitača dečijeg odeljenja sa gađenjem komentarisao da deca kupe mrve sa poda i jedu ih, Montesori je shvatila da ta deca, nemajući nikakvog nameštaja u skromnim prostorijama u kojima su živela, vape za čulnom motivacijom i aktivnošću ruku, što je takođe pogoršavalo njihovo stanje. Tokom 1897. i 1898. godine Montesori je pokušala proširiti svoja znanja pohađanjem kurseva pedagogije, čitajući Rusoa, Pestalocija i Frebela. Oko 60 godina ranije, Frebel je razvio dečiji vrtić u kojem je naglasak bio na dečijoj igri u ranom dobu života. U toj školi Frebel je razvio niz obrazovnih igračaka koje je nazivao „darovima“, a koji su i kasnije ostali poznati kao „Frebelovi darovi“.