Seminarski rad
Tema:
Pojam, vrste i subjekti obligacija
Sadržaj
UVOD
4
POJAM OBLIGACIONOG PRAVA
5
OBLIGACIONI ODNOS
6
VRSTE OBLIGACIJA
8
ZAKLJUČAK
18
LITERATURA
19
UVOD
Sistem prava sastoji se od raznih grana prava. Poslovno pravo je jedna od
tih grana a proizašlo je iz građansko-imovinskog prava. Potreba za izdvajanjem
nastala je zbog brojnih propisa o regulisanju imovinskih odnosa u trgovini i u
drugim privrednim delatnostima. „Poslovno pravo, kao i građansko pravo,
reguliše robno-novčane odnose te je zbog toga izuzetno teško izvršiti precizno i
temeljno razgraničenje u onim njihovim delovima koji regulišu materiju
pravnih poslova.“
1
Najvažniji formalni pravni izvor predstavlja zakon. Zakon je posle Ustava
najviši pravni akt, sa najjačom pravnom snagom. Zakon mora biti u skladu sa
1
Merković V., Nikčević I., (2014),
Poslovno pravo
, Beograd:Univerzitet Singidunum
Justinijan) i iako se današnje i drevne definicije ne poklapaju, njihov zajednički
imenitelj je shvatanje koje u obligaciji uvek vidi pravnu vezu (iuris vinculum)
između dva lica od kojih jedno ima pravo a drugo obavezu da nešto da, učini ili
ne učini odnosno trpi nešto.
Jezičko značenje reči obligacija potiče od donekle izmenjenog izraza latinskog
jezika – obligatio koji potiče od glagola obligo-are koji znači: privezati, zavezati,
obvezati obećanjem, savezom ili dobročinstvom pa i založiti. U početku je ovaj
pojam označavao samo zalaganje vlastite ličnosti dužnika čime je osiguravao
svoje obećanje da nešto učini ili ne učini, a kasnije je proširen na svaku nastalu
pravnu obavezu i svako utuživo pravo da se od nekoga zahteva činjenje,
nečinjenje ili uzdržavanje od činjenja.
„Običajno pravo je vremenski prethodilo pisanim izvorima prava. Međutim,
pisano pravo je vremenom dobijalo sve važniju ulogu, tako da brojnije i
potpunije zakonodavstvo u oblasti privrede često isključuje primenu običaja,
naročito kada je reč o imperativnim propisima, odnosno normama. Ali isto tako,
činjenica je da privredni subjekti, naročito, u ugovornim odnosima, često
primenju poslovne običaje, na šta ponekad upućuje i sam Zakon o obligacionim
odnosima (npr. U čl. 32. ZOO kaže se: ako su ugovorne strane posle postignute
saglasnosti o bitnim sastojcima ugovora ostavile neke sporedne tačke za docnije,
ugovor se smatra zaključenim, a sporedne tačke, ako sami ugovarači ne postignu
saglasnost o njima, urediće sud vodeći računa o prethodnim pregovorima,
utvrđenoj praksi između ugovarača i običajima, ili u čl. 33. istog zakona: predlog
za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica, koji sadrži bitne
sastojke ugovora čijem je zaključenju namenjen, važi kao ponuda, ukoliko
drukčije ne proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja, i dr.).“
2
Obaveza ili obligacija je zahtevanje određene vrste delanja. S obzirom da se
2
Vujisić D., (2009), Poslovno pravo-Trgovinsko pravo, Banja Luka:Bjeseda
obligacioni odnos uspostavlja između dva ili više lica, tom prilikom
podrazumeva se njihov zajednički interes koji će proizaći iz tog.
„Obligaciono pravo je deo građanskog prava i može se definisati u
objektivnom i subjetivnom smislu.“
3
Obligaciono pravo u objektivnom smislu predstavlja skup pravnih normi
kojima se regulišu obligacioni odnosi između određenih subjekata, odnosno
prelaz dobara iz imovine jednog u imovinu drugog lica. Obligaciono pravo u
objektivnom smislu postoji nezavisno od volje subjekata prava.
Obligaciono pravo u subjektivnom smislu je ovlašćenje ili pravo određenog
pojedinca (poverila, creditor) da od drugog lica (dužnik, debitor) zahteva
određeno ponašanje. Poverilac svoje pravo može ostvariti i prinudnim putem,
ako je to potrebno. Subjekat obligacionog prava je slobodan da se služi svojim
pravom.
OBLIGACIONI ODNOS
Obligacija podrazumeva pravnu vezu (odnos) između dve strane – aktivne
(poverioca) i pasivne (dužnika). Odnos između poverioca i dužnika je uzajaman –
ono što je za poverioca pravo to je za dužnika obaveza. Taj odnos je korelativan.
Korelativnost je pravilo u obligacionim odnosima, što znači da poveriočevom
potraživanju uvek odgovara dužnikov dug. Međutim i u savremenim pravima
između poveriočevog prava na zahtev i dužnikove obaveze ne postoji uvek
korelacija. S tim u vezi taj odnos se može javiti u tri različita oblika: u odnosu
korelacije, ograničene korelacije i u odsustvu korelacije.
3
file:///C:/Users/Mirici/Downloads/1._predavanje_R_i_V_1_obligacije.pdf
, pristup 09.09.2020
Vrednosno ograničena odgovornost postoji kada poverilac odgovara
celokupnom imovinom ali do određene vednosti.
Primer: Naslednik odgovara za dugove ostavioca ali samo do visine vrednosti
njegove zaostavštine.
Nepotpuna korelacija – odsustvo korelacije
Kod odsustva korelacije, obligacija još uvek postoji, nije ugašena, ali ne postoji
mogućnost utuživanja najčešće usled dugotrajnog nevršenja prava poverioca.
Obligacija može biti ugašena dobrovoljnim izvršenjem od strane dužnika, i u tom
slučaju on ne može kasnije tražiti povraćaj ili naknadu štete. Odsustvo korelacije
postoji kod naturalnih obligacija, zatim kod jemstva, založnih prava, hipoteka,
itd.
VRSTE OBLIGACIJA
Mnogobrojni i raznovrsni obligacioni odnosi mogu se podeliti prema
predmetu obligacije, kauzi, množini predmeta, množini subjekata, sankciji,
trajanju itd.
Podela prema predmetu
Obligacije se prema predmetu dele na pozitivne i negativne obligacije,
