НАСЛЕДНО ПРАВО

(Д. Б. Ђурђевић, ИНСТИТУЦИЈЕ НАСЛЕДНОГ ПРАВА, Београд, 2017.)

ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ НАСЛЕДНОГ ПРАВА

Наследно право у објективном смислу представља

скуп правних норми које уређују

имовинскоправне последице смрти физичког лица.

У моменту смрти физичког лица се гасе

нека права и обавезе, она која су тесно везана за личност правног субјекта. Већина
субјективних грађанских права и грађанскоправних обавеза

је преносива, нису везана за

личност свог титулара, могу се одвојити од њега и пренети се на друго лице. Најважнији
задатак наследног права је да уреди прелазак субјективних грађанских права и обавеза након

смрти њиховог имаоца

(да регулише грађанскоправно ступање у права и обавезе покојника).

Нужна претпоставка за примену норми наследног права је

смрт физичког лица

. То физичко

лице чија имовина прелази на друга лица се назива

оставилац

. Моменат смрти физичког лица

законодавац означава појмом

отварање наслеђа

. Оставиочева имовина која као целина у

тренутку његове смрти прелази на друга лица се назива

заоставштина

(наслеђе, наследство,

наследна маса, оставинска маса)

Заоставштину чине само она права и обавезе који су

наследиви и који су припадали оставиоцу у тренутку његове смрти.

Лица на која прелази

оставиочева заоставштина као целина се називају

наследници

, којих може бити један или

више, а тада се говори о

санаследницима.

Од наследника треба разликовати

легатаре.

Наследник је универзални сукцесор оставиоца,

јер на њега у тренутку оставиочеве смрти прелази заоставштина као целина. Може стећи целу

заоставштину или њен аликвотни део

(изражен у разломку или процентима),

док је легатар

сингуларни сукцесор, стиче једно или више појединачних права и обавеза из

заоставштине.

Сам процес преласка заоставштине као целине са оставиоца на његове наследнике, до којег

долази у тренутку оставиочеве смрти се назива

наслеђивање

Значај наследног права

проистиче из његове неминовности, човек мора доћи у додир са наследним правом услед

пролазности људског живота. Наследно право у себи садржи неколико важних
правнополитичких функција, од којих су најзначајније:

●

успостављање правичног поретка сукцесије

–

Основни задатак наследног права је да

успостави правичан поредак расподеле имовине која је остала иза оставиоца. Свака

држава мора осигурати континуитет оставиочеве правне позиције и његових правних
односа, што остварује прописивањем норми наследног права. Наследно право

успоставља правичан поредак сукцесије тако што одређује која лица ће постати
оставиочеви наследници, како ће између себе поделити заоставштину и ко одговара за
оставиочеве обавезе.

●

очување приватне својине и имовине

–

Норме наследног права омогућују да добра која

је поседовао појединац након његове смрти поново припадну појединцу, а не да пређу у
руке државе

(принцип приватноправног карактера наслеђивања)

. Наследно право

употпуњује својину тиме што додељује оставиоцу могућност да располаже својом

имовином за случај смрти

(слобода тестирања).

Слобода тестирања представља једно од

својинских овлашћења –

овлашћење сопственика да по својој вољи располаже својом

имовином не само правним пословима

inter vivos,

већ и правним пословима

mortis causa

●

заштита породице

–

Правни поредак предвиђа да у одсуству пуноважног тестамента

заоставштину деле између себе оставиочеви сродници и супружник

(законско

наслеђивање).

Најближим члановима породице се признаје право да наследе одређени део заоставштине и

онда када их је оставилац искључио из наследства.

Поред материјалног, постоји и

духовни аспект

наследноправне заштите породице. Састоји се

у томе што се путем наслеђивања имовине на будуће генерације преносе и духовне вредности

и врлине оставиоца и његових предака. Значи да постоји и важна симболична функција
наслеђивања имовине, она репрезентује порекло и поставља пред наследнике захтев за

очувањем одређених вредности.

СУБЈЕКТИВНО НАСЛЕДНО ПРАВО И НАСЛЕДНА НАДА

Српско право је усвојило

систем наслеђивања по сили закона

(ipso iure наслеђивање).

Субјективно наследно право представља

скуп субјективних грађанских права и обавеза

које наследник стиче у моменту оставиочеве смрти и који имају јединствен правни
основ

. Од субјективног наследног права треба разликовати

право на давање наследне

изјаве.

Потенцијални наследник не мора давати никакву изјаву нити предузети било какву

радњу да би стекао заоставштину, он може постати наследник, а да то и не зна. Међутим,

наслеђивање не представља принудну установу

, тако да се сваком лицу даје могућност да

се изјасни о томе да ли се одриче наследства или га прихвата. Та могућност се назива

правом

на давање наследне изјаве

, која је по својој природи

преображајно право, настаје у

тренутку оставиочеве смрти и наследиво је

. Једно лице може да стекне правни положај

наследника тек у тренутку оставиочеве смрти. Док је оставилац жив, за нека лица постоје
изгледи да ће у тренутку његове смрти постати наследници, ти изгледи не представљају

никакво субјективно право, већ се називају

наследном надом

. Наследна нада се може

остварити у тренутку смрти оставиоца и довести до стицања правне позиције наследника, али

се може и изјаловити. Наследна нада не ужива правну заштиту, њом се не може располагати и
није наследива. ЗОН

(Закон о наслеђивању)

предвиђа да је ништав сваки уговор којим неко

отуђује наслеђе ком се нада, као и уговор о заоставштини трећег лица које је још у животу.

НАЧЕЛА НАСЛЕДНОГ ПРАВА

Српско наследно право почива на неколико фундаменталних принципа:

▪

начело

ipso iure

наслеђивања

(обрађено као засебно питање)*

▪

начело приватноправног

карактера наслеђивања

▪

начело универзалности
наслеђивања

▪

начело равноправности

▪

начело ограничености основа
позивања на наслеђе

▪

начело слободе тестирања

(обрађено као засебно питање)*

▪

начело породичног наслеђивања

●

начело приватноправног карактера наслеђивања

–

Наслеђивање има за последицу

само  промену  сопственика  оставиочевих  добара, али  не  и  промену  својинског режима  у
ком  се  та  добра  налазе.  Оно  што  се  за  живота  оставиоца  налазило  у  режиму  приватне
својине,  остаје  приватна  својина  и  након  оставиочеве  смрти.  Приватноправни  карактер

наслеђивања се остварује само онда када иза оставиоца остане приватноправни субјект
који ће бити његов универзални сукцесор. Само онда када иза оставиоца не остане ниједно

лице које би могло и хтело да наследи, заоставштина ће постати државна својина.

●

универзалност наслеђивања

–

Принцип универзалности наслеђивања значи да у Србији

постоје јединствена правила наслеђивања, независно од права која улазе у састав
заоставштине или каква су лична својства оставиоца. Насупрот овом начелу стоји

начело

специјалности наслеђивања

, које се огледа у постојању различитих наследноправних

режима, чија примена зависи или од састава заоставштине или од личних својстава

оставиоца.

НАЧЕЛО СЛОБОДЕ ТЕСТИРАЊА

Принцип

слободе тестирања значи да је завешталац овлашћен да по својој вољи

располаже својом имовином за случај смрти.

Слобода тестирања се испољава у три облика:

●

завешталац је слободан да сам одлучи да ли ће саставити тестамент или ће се ослонити

на норме законског наслеђивања

(слобода састављања тестамента)

●

завешталац може по својој вољи уредити наследноправне последице своје смрти –

овлашћен је да именује наследнике, легате, да одреди наследне квоте са разним

модалитетима

(услов, рок, налог),

да разбаштини наследнике

(слобода наследноправног

обликовања, слобода креирања садржине тестамента)

●

завештаоца не везује тестамент који је сачинио и законодавац му је дао могућност да по
сопственом нахођењу једнострано опозове свој тестамент

(слобода опозивања

тестамента)

Међутим, слобода тестирања не може важити неограничено, јер завешталац може

злоупотребити своју слободу тестирања. Могућност оставиоца да по својој вољи обликује
наследноправне последице своје смрти се мора кретати у границама које је поставио правни

поредак. Може се рећи да је

завешталац слободан у границама принудних прописа, јавног

поретка и добрих обичаја

, да наследноправне последице своје смрти уреди по својој вољи.

Апсолутно је ништав сваки тестамент који је у супротности са принудним прописима,

јавним поретком и добрим обичајима.

Поред општих, постоје и посебна ограничења слободе

тестирања, од којих је најзначајнија

установа нужног дела

, јер је законодавац предвидео да

одређени део заоставштине

(нужни део)

мора да припадне најближим члановима оставиочеве

породице

(нужни наследници),

тако да тим делом заоставштине завешталац не може

располагати.

УНИВЕРЗАЛНА И СИНГУЛАРНА СУКЦЕСИЈА

По својој природи,

наслеђивање представља универзалну сукцесију

и наследници су

универзални сукцесори

оставиоца. Осим наследника, одређене користи могу стећи и

легатари

(испорукопримци),

који су

сингуларни сукцесори. Универзална сукцесија је

прелазак заоставштине као целине на оставиочеве наследнике.

Суштина универзалне

сукцесије је у томе што сва права и обавезе оставиоца као јединствена целина прелазе на

једног или више оставиочевих наследника. Док је оставилац жив, припадност истом правном
субјекту повезује сва његова права и обавезе у јединствену целину, која се назива

имовина

Наслеђивање, као универзална сукцесија

mortis causa

, омогуће да се то грађанскоправно

јединство оставиочевих права и обавеза сачува и након његове смрти. Универзална сукцесија
има више аспеката:

▪

јединство објекта
сукцесије

▪

унитемпоралитет

▪

унимодалитет

▪

унилинеаритет

▪

уникаузалитет

●

јединство објекта сукцесије

–

Јединство објекта сукцесије значи да на универзалне

сукцесоре прелази заоставштина као целина. Наследником се сматра онај оставиочев
правни следбеник који стиче целокупну заоставштину или аликвотни део заоставштине.

За разлику од универзалног, сингуларни сукцесор стиче један или више појединачних
имовинских предмета из заоставштине. За квалификацију да ли је неко универзални или
сингуларни сукцесор је релеватно

шта је следбеник стекао, а не колико је стекао.

●

унитемпоралитет

–

Наследници сва права и обавезе из заоставштине стичу у једном

моменту –

тренутку оставиочеве смрти

(јединственост момента наслеђивања)

Сингуларни сукцесори у тренутку оставиочеве смрти не стичу имовинско право које им је
остављено, већ постају

имаоци потраживања.

Они су овлашћени да од универзалних

сукцесора захтевају пренос остављеног имовинског права.

●

унимодалитет

–

За универзалну сукцесију је карактеристично

јединство начина

стицања свих права и обавеза из заоставштине.

Универзални сукцесор сва права и

обавезе из заоставштине стиче на исти начин –

по сили закона у тренутку оставиочеве

смрти. Унимодалитет није карактеристика правног промета inter vivos

(нпр. купац

покретне ствари стиче својину предајом, а купац непокретности постаје власник када се

укњижи).

Принцип јединства начина стицања не важи за сингуларног сукцесора.

●

унилинеаритет

–

Ова особина долази до изражаја када постоји више наследника и тада

важи

принцип јединства субјеката који стичу заоставштину

и сви наследници постају

имаоци свих права и обавеза из заоставштине

сразмерно величини својих наследних

квота

. У тренутку оставиочеве смрти настаје наследничка заједница у погледу свих права

и обавеза из оставиочеве заоставштине. Заоставштина између чланова наследничке

заједнице није подељена по објектима, већ по уделима. Удео санаследника је идеалан, јер
се простире на свако право и обавезу из заоставштине. Унилинеаритет производи

вишеструке правне последице:

▪

не постоји плуралитет наслеђивања,

чак и када постоји више наследника,

могуће је

само једно наслеђивање

и погрешан је исказ који каже да постоји онолико

наслеђивања колико има наследника

▪

одредба у тестаменту којом оставилац именује неко лице за наследника једне ствари
не производи стварноправна дејства,

већ се таква одредба сматра легатом

;

тренутку оставиочеве смрти право својине на тој ствари стичу сви његови
наследници, а лице које је у тестаменту именовано

''за наследника на ствари''

, у

тренутку отварања наслеђа постаје поверилац универзалних сукцесора

▪

одредбе у тестаменту којима завешталац оставља поједине ствари одређеним

наследницима могу имати само

облигационоправно дејство

и те ствари ће у

моменту оставиочеве смрти припасти свим санаследницима, а да би санаследник ком

је одређена ствар остављена у својину постао њен власник, потребан му је додатни
правни основ и начин стицања

▪

са принципом универзалне сукцесије и

ipso iure

наслеђивања,

неспојив је институт

видикационог легата

(легат са стварноправним дејством),

због чега српско право

познаје само

дамнациони легат

●

уникаузалитет

–

Наслеђивање представља јединствен правни основ за стицање свих

права и обавеза из заоставштине. Наследник има исти правни положај у погледу свог
целокупног удела и његова наследна квота је јединствена у оним случајевима када једно

лице наслеђује по разним основама позивања на наслеђе. За оставиочеве дугове одговарају
само универзални сукцесори, до висине вредности наслеђене имовине.

Ако постоји више наследника, они одговарају за дугове сразмерно величини својих
наследних делова, осим уколико тестаментом

није предвиђено другачије. Сингуларни

сукцесори, по правилу, не одговарају за дугове оставиоца, али су могућа два изузетка:

▪

завешталац може у тестаменту предвидети обавезу сингуларног сукцесора да

плати неки дуг

Поред тих послова, јавни бележници могу да спроводе поједине ванпарничне поступке као
повереници суда и да обављају депозитне послове. Најважнији извор јавнобележничког права

су:

Закон о јавном бележништву, Закон о ванпарничном поступку и Закон о оверавању

потписа, рукописа и преписа.

Завешталац може код јавног бележника да сачини тестамент

или да остави на чување већ сачињен тестамент. Јавни бележници су надлежни да спроводе
оставинске поступке као повереници суда.

Остали извори наследног права јесу:

Закон о

основама својинскоправних односа, Породични закон, Закон о ауторским и сродним правима,
Закон о привредним друштвима, Закон о парничном поступку, Закон о уређењу судова, Закон о
решавању сукоба закона са прописима других земаља и Закон о ратификацији Конвенције о

Једнообразном закону о облику међународног тестамента, са Прилогом.

УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ КАО ИЗВОР НАСЛЕДНОГ ПРАВА

За наследно право је посебно важан

чл. 59 Устава: ''Јемчи се право наслеђивања, у складу са

законом. Право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања

јавних обавеза.''

Ова одредба садржи

уставну гарантију наслеђивања

, која се испољава у два

вида:

као институционална гарантија и индивидуална гарантија

Институционалном

гарантијом

се обезбеђује уставноправна заштита наслеђивања као правног института.

Институционална гарантија забрањује законодавцу да укине наслеђивање. Устав јемчи
приватноправно наслеђивање. Институционална гарантија се односи и на унутрашњу

садржину наслеђивања. Наслеђивање је преуставни појам, постојало је и пре појаве устава.
Законодавац је овлашћен да ограничи наслеђивање, али границе његовог овлашћења омеђене

су тиме што законодавац мора да поштује суштинску садржину наслеђивања као преуставног
института. Према европској правној традицији, у неотуђиво језгро наслеђивања спадају

слобода тестирања, законско наслеђивање најближих чланова породице и право

најближих чланова породице за нужни део.

Индивидуална гарантија

значи да су уставом зајемчена конкретна права која настају

поводом наслеђивања. Индивидуална гарантија обухвата право оставиоца да по својој вољи
располаже својом имовином за случај смрти, као и право наследника да могу мирно уживати

своје наследство и да не могу бити лишени наследства. Овај вид уставноправне заштите
наследника се схвата као право на заштиту од противправног напада државе на њихов

наследноправни положај. Право на уставноправну заштиту наследници стичу тек од момента
оставиочеве смрти. Индивидуална гарантија права на наслеђе штити и наследникове

наследнике када треба да наставе поступак у ком се одлучује о правном положају наследника.
Индивидуална компонента наслеђивања се може ограничити,

али искључиво законом.

Приликом ограничавања индивидуалне компоненте наслеђивања, законодавац је дужан да

поштује принцип пропорционалности предвиђен у

чл. 20 Устава

Претпоставке за наслеђивање су правне чињенице које морају да се остваре како би
наслеђивање наступило.

Са обзиром на то да наслеђивање представља прелазак

заоставштине са оставиоца на његове наследнике до којег долази у моменту оставиочеве

смрти, да би до тог преноса дошло, неопходно је остварење следећих услова:

смрт оставиоца,

постојање заоставштине, постојање наследника и постојање основа позивања на

наслеђе.

СМРТ ОСТАВИОЦА КАО ПРЕТПОСТАВКА ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ

Према класичном схватању, смрт човека наступа када коначно престану спонтани крвоток и
дисање. Савремени пореци напуштају класично схватање и усвајају

појам мождане смрти.

Према Харвардским критеријумима, смрт је исход непролазне коме која се јавља као резултат
трајног оштећења мозга.

Као релевантне чињенице за утврђивање мождане смрти се узимају: