режима радних односа у образовним установама, са освртом на основно,
средње и високо образовање у Републици Србији, а у односу на општи
режим радних односа.

Примењене су квалитативне и квантитативне методе, односно:

основне и општенаучне. Од основних метода најзаступљеније ће бити:
аналитичке   (анализа,   апстракција,   специјализација,   дедукција)   и
синтетичке   методе   (синтеза,   конкретизација,   генерализација   и
индукција).   Општенаучне   методе   које   ће   бити   коришћене   су:
хипотетичко-дедуктивна, статистичка и компаративна метода.

Овај мастер рад настао је као резулатат прикупљања и анализе

мишљења домаћих и страних аутора поводом правног режима радних
односа запослених у систему образовања и васпитања у Републици
Србији. Рад се састоји из три дела.

У првом делу се разматра општи режим радних односа, појам и

битни елементи радног односа, радна способност, заснивање радног
односа, права, обавезе и одговорности из радног односа, као и
остваривање и заштита права у општем режиму радних односа.

Други део је посвећен правном режиму радних односа у основном

и средњем образовању, те су обрађени појмови запослених у установи,
поступак пријема у радни однос на одређено и на неодређено време, као
и дисциплинска одговорност запосленеих.

У оквиру трећег дела изложен је правни режим радних односа у

високом образовању, где је најпре обрађен појам запослених у овим
установама, а затим и услови за избор у звање, као специфичност

високошколских установа. Затим је анализирано питање одговорности
запослених и престанак радног односа.

1. ПОЈАМ И БИТНИ ЕЛЕМЕНТИ РАДНИХ ОДНОСА

1.1 Појам радног односа

Радни однос је уговорни однос који се заснива уговором о раду

између послодавца и запосленог. Основне обавезе из радног односа
дефинисане су овим уговором, а садрже увек обавезу послодавца да
запосленом обезбеди посао и да му за обављени рад исплати зараду, те

правних односа. У правној теорији, али и у правној пракси, прави се
разлика између општег и посебних режима радног односа.

Општи режим

радних односа у Републици Србији уређен је Законом о раду као
системским, општим законом (

lex generalis

). Овај закон садржи правна

правила која се примењују на све запослене без обзира на сектор у којем
раде, осим ако посебним законом није другачије одређено. Тако, може се
извојити правни режим радних односа запослених у систему образовања
и васпитања као посебни режим правних односа, уређен посебним
законом (

lex specialis

). Применом правила

lex specialis derogat legi generali

правни   режим   радних   односа   запослених   у   систему   образовања   и
васпитања,   регулисан   је   првенствено   Законом   о   основама   система
образовања   и   васпитања   (ЗОСОВ)

. Наиме, чланом 1. став 2. ЗОСОВ- а

прописано је да се овим законом уређују и радни односи запослених у
установи. То значи да је овај закон основни, системски закон, у пракси
често називан „кровни“, којим се регулише заснивање и престанак
радног односа у установама образовања и васпитања, али такође и права
и обавезе запослених. Закон о раду, односно општи правни режим, овде
се примењује

супсидијарно, на питања која нису уређена посебним

законом.

Веома је важно правити разлику и између индивидуалног и

колективног радног односа, као и разлику између субјеката тих односа.
Ова   подела   представља   основни   теоријски   и   практични   оквир   за
разумевање   правне   природе   радних   односа   и   начина   на   који   се   они
регулишу.   Индивидуални   радни   однос   заснива   се   на   правном   односу
између појединца – запосленог и послодавца. То је двострани однос у
коме   свака   страна   има   јасно   дефинисана   права   и   обавезе.   Запослени
ставља   на   располагање   свој   рад,   знање   и   вештине,   док   послодавац

Закон о основама система образовања и васпитања-ЗОСОВ,

Службени гласник РС

, бр.

88/2017, 27/2018 - др. закон, 10/2019, 27/2018 - др. закон, 6/2020, 129/2021, 92/2023 и 19/2025)