Program tranzicije

Program tranzicije predstavlja orijentisanu mrežu aktivnosti i događaja. Većina aktivnosti je u paralelnoj zavisnosti što znači da se mogu obavljati. Neke od aktivnosti nalaze se u sekvencionalnoj zavisnosti. Sve aktivnosti nemaju isto vremensko trajanje, na program u celini najviše utiču aktivnosti koje najduže traju. Radi se o aktivnostima na ,,kritičnom putu’’, rečeno terminologijom mrežnog programiranja.
Aktivnosti na ,,kritičnom putu’’ određuju trajanje programa tranzicije, a njihovo skraćenje znači i skraćenje programa u celini. Privatizacija je jedna od aktivnosti, na kritičnom putu programa tranzicije, međutim, to ne znači da aktivnost sa vremenskom rezervom ne treba završiti prema utvrđenom programu.
Kada se govori o aktivnostima programa tranzicije, može se reći da se nude različiti predlozi. Oni se međusobno razlikuju po stepenu detaljnosti, klasifikacije, ali ne i po sadržaju aktivnosti koje treba preduzeti. U tom pogledu razlike su dosta male, te uglavnom zavise od profesionalnih naklonosti autora. Glavne aktivnosti tranzicije se svodi na:
1. Makroekonomska stabilizacija: Identifikovanje internog i eksternog duga, Rekapitalizacija banaka, Finansijska disciplina i Politika deviznog kursa.
2. Korporativizacija: Mala i srednja preduzeća, Velika preduzeća i Prirodni monopoli.
3. Privatizacija: Vitalna preduzeća i Poslovno kontroverzna preduzeća.
4. Institucionalna reforma: Ustav, Sistemski zakoni, Finansijko tržište, Poreski sistem, Računovodstveni sistem, Reforma države i Društvena zaštita.
5. Marketizacija: Liberalizacija cena, Liberalizacija trgovine, Spoljnoekonomski režim i Uslovi ulaska/izlaska.
Pored navedenih programa aktivnosti tranzicije postoje i drugi pristupi koji se suštinski ne razlikuju, samo što se u vremenskom definisanju pojedinih aktivnosti javljaju neslaganja.

1. Pristupi tranziciji

Nezavisno od ispoljenih razlika, posebno u vremenskom dimenzioniranju pojedinih aktivnosti, tranzicija podrazumeva sledeće aktivnosti: Markoekonomsku stabilizaciju, Liberalizaciju domaćih cena, Privatizaciju, Spoljnotrgovinsku liberalizaciju i Finansijsko tržište. Kojim redosledom treba izvesti ove aktivnosti i kojim intezitetom ,,šok terapija’’ ili gradualizam, od suštinskog je značaja ne samo za uspešno izvođenje prevatizacije, kao nesumljivo najvažnije aktivnosti, već i čitavog procesa tranzicije.
Teorijska rasprava o izboru ,,šok terapije’’ ili gradualizma u tranziciji započela je u Poljskoj u toku leta 1989. godine. Od tada se ona prenela na akademske ekonomske krugove kako na Istoku tako i na Zapadu i poprimila oštar konfortirajući karakter.