Programirano učenje

UVOD

Živimo u svetu gde je najveći broj ljudi suočen sa raznim zahtevima i izazovima velikih promena. Da bi se išlo u korak sa tim zahtevima, neophodne su i promene u obrazovanju. Razvoj nauke i tehnologije neposredno utiče na obrazovanje, njegov sadržaj, metode i tehnike, kao i na celokupnu organizaciju nastave. Budući da nastava prati razvoj tehnologije, ona nastoji da uvede nove nastavne metode i sredstva kako bi podstakla učenike na rad i olakšala im razumevanje i usvajanje gradiva. U prilog tome nam ide sve češce učenje i poučavanje učenika uz pomoć računara.
U tom pogledu, značajnu ulogu danas ima programirano učenje koje se javlja kao jedan vid inovacije u vaspitno-obrazovnom procesu i koje predstavlja pokušaj da se prevaziđe tradicionalna nastava. Korene programiranog učenja nalazimo jos u Antičkoj Grčkoj, u Sokratovom učenju. Početak programiranog učenja vezuje se za američkog psihologa Sindy L. Pressy. Međutim, programirana nastava dobija na značaju tek 1954. godine sa američkim psihologom Skinerom koji je ovaj oblik nastave i njegovo učenje proširio i van granica SAD.
Programirano učenje je od velike važnosti za vaspitno-obrazovnu praksu jer se sa njegovom pojavom počinje menjati uloga nastavnika ali i uloga učenika. Nastavnik nije više samo prenosilac znanja već dobija ulogu savetnika , tu je da podstiče i ohrabruje učenike. Takođe, ovakav način učenja, omogućuje nastavniku individualan pristup svakom učeniku što mu pruža uvid u njihova trenutna postignuća. U skladu sa njihovim interesovanjima i mogućnostima, nastavnik prilagođava gradivo svakom učeniku.
Programirano učenje takođe obezbeđuje samostalni rad učenika, učenik ima stalno povratnu informaciju o svojim postignućima čime se poboljšava njegova motivacija i samopouzdanje.
Međutim, i pored brojnih prednosti, programirana nastava kod nas jos uvek nije dovoljno razvijena. Mnogi nastavnici je vezuju samo za kompjutere i vide je kao prepreku koja remeti njihov ustaljeni način rada.