Посматрајући производњу у оквиру сфере друштвене репродукције или ако
посматрамо производњу као једну од фаза у оквиру система друштвене
репродукције историјски се може установити да постоје 2 типа:

- натурална и

- робна производња

1.1.1

Натурална и робна производња

Натурална производња је онај облик репродукције гдје се није појављивала
фаза размјене - модел П - Р - П. Овај облик производње доминирао је у
првобитној заједници и звао се ситна робна производња.

Робна производња полази од чињенице да се у оквиру запада појављује нова
фаза - фаза размјене па имамо модел П-Р-Р-П. Производња материјалних
добара за друге гдје се у таквој ситуацији намеће претпоставка међусобног
размјењивања добара, тј. куповине и продаје, зовемо робна производња.

1.1.2

Услови настанка робне производње и њене опште карактеристике

Први начин производње у којем се друштвено богатство производило у робном
облику, био је капитализам. Размјена производа као спорадична појава среће
се веома рано, тј. у периоду постојања првобитне тржишне заједнице. Стога би
се ова размјена могла сматрати праисторијом робне производње. У периоду
распада првобитне заједнице, стварају се услови за појаву просте (ситне) робне
производње. Стога, проста робна производња представља први историјски
облик производње.

Осамостаљени произвођачи робе, у условима просте робне производње нужно
су упућени на друге робне произвођаче – као и они на њих. Управо зато је
друштвена подјела рада битна предпоставка постојања сваке робне
производње.

1.3

Својства робе

Да би неки производ имао обиљежје неопходно је да испуњава 3 услова:

1. да има употребну вриједност,

2. да има вриједност и

3. да има прометну вриједност.

Уколико нема једну од ових претпоставки, производ није роба.

Употребна вриједност представља оно својство робе којим се осигурава
задовољавање потреба људи, тј. способност једног производа да може
отклонити осјећај недостатка код потрошње.

Вриједност је оно својство робе које нам указује да се ради о добру које човјек
није нашао у природи и као такво користио за задовољење својих потреба. Да
би дошао до тог добра, он је морао да ради, да се напреже умно и физички –
само тада је роба добра. Стваралац вриједности је људски рад. Тај рад има
двије категорије:

-апстрактни и

-конкретни рад.

Конкретни рад је онај човјеков рад који је трошен на стварању неких конкретних
добара или на стварању конкретних употребних вриједности. Конкретан рад
обућара – ципеле. Конкретан рад је стваралац употребне вриједности.

Апстрактни рад – Сама чињеница да је човјек радио и стварао нека добра,
трошио при томе и физичку снагу зове се апстрактни рад. Апстрактни рад чини
ону унутрашњу садржину сваке одређене вриједности, тј. под појмом
апстрактни рад подразумијевамо умно и физичко напрезање човјека у стварању
неких добара при чему се не поставља питање која врста потреба се
задовољава.

Однос који показује колико се за једну врсту робе добије других роба назива се
њеном

прометном вриједношћу.

1.4

Величина вриједности робе

Вриједност робе увијек се означава као нека одређена величина. Ту величину
одликује обим апстрактног рада. Величина вриједности изражава се у часовима
једноставног или простог рада уложеног у њену производњу.

Под појмом простог рада подразумијева се онај рад који може обавити сваки
радник ангажован у непосредној производњу. Ријеч је о оном раду који се
обавља без икакве квалификације, без претходне обуке.

Сложен рад је рад квалификованих радника. Он се може исказати као умножен
прост рад. Сложен рад се појављује као мањи или већи број часова простог
рада. Будући да је прости рад увијек јединица мјерења вриједности, постоји
потреба сталног свођења сложеног на прост рад.

1.4.1

Друштвено потребно радно вријеме

Друштвено потребно радно вријеме је оно вријеме које је неопходно да се уз
постојеће нормалне услове производње, уз просјечан ступањ продуктивности и
интензивности рада произведе нека одређена врста робе.

За производњу ма које робе потребно је уложити одређену количину апсолутног
(минулог) и апсолутног (новододатог) рада.

Апсолутни минули рад подразумијева трошење средстава за производњу,
односно средстава за рад у процесу производње на изради неке робе. Улагање
одређене количине текућег рада користећи расположива средства за
производњу називамо новододати рад.

Свака промјена услова производње средстава за производњу мијењаће и
количину рада уложеног у производњу неког конкретног добра. Пошто један те
исти производ не производи само један произвођач, већ више њих, очигледно је
да сваки од њих располаже различитим условима привређивања. Одатле
имамо и количину рада утрошеног за производњу једног те истог производа. У
прометној вриједности, односно приликом изношења робе на тржиште не
признаје се свака количина утрошеног рада, већ само она која је остварена под
просјечним или под нормалним условима привређивања. Просјечни услови
привређивања одређују прометну вриједност свакој роби. Уколико се мијењају
индивидуални услови произвођача средстава за производњу, доћи ће до
промјене вриједности било у пренијетом или минулом раду. Неће се
промијенити вриједност уколико је дошло до промјена услова привређивања
само код једног произвођача, већ ће до тих промјена доћи кад се измјене
просјечни услови привређивања.

1.4.2

Промјене величине вриједности робе

Повећавање или смањивање апсолутног рада у производњи одређених роба
повећава се или смањује њена вриједност. Намеће се питање како
интензивност и продуктивност утичу на вриједност.