ТЕХНИЧКА ШКОЛА ТРЕБИЊЕ
МАТУРСКИ РАД
ТЕМА: ФРИКЦИОНЕ ДОБОШ КОЧНИЦЕ
Требиње, јун 2022. године
4
1. Историјат
Кочиони систем се користио још прије Римског доба и није се мјењао скоро 2000 година.
Кочиони систем, који се користио на возилима са челичним оквиром, састојао се од блока
дрвета и полуге система. Када је возач желео да се заустави морао је да повуче полугу
која се налазила поред њега, и активира дрвени блок који је деловао на точак, долазећи до
трења и успоравања возила. Ова кочница се добро показала и на возилима са парним
погоном. Она је застарила крајем 1890 године, када је почела замјена дрвених точкова са
точковима од челика који су били обложени гумом,па дрво није имало никакав ефекат.
Gottlieb Daimler је 1899 године дошао на идеју да умотава кабал око бубња и да га веже на
шасију возила. При кретању аутомобила возачи би стезали кабал, што им је олакшавало
повлачење ручице и омогућавало блоку дрвета да ради свој посао. Daimler је дошао до
назива Серво помоћ који је и данас у употреби, са потребним побољшањима, очигледно.
Wilhelm Maybach је 1901 године измислио ранију верзију добош кочнице. А после нјега
је француски проналазач Louis Renault побољшао ову верзију и њему се преписују све
заслуге за откриванје добош кочнице.
1
Слика 1. Добош кочнице
Проблем је настао зато што су ове кочнице биле са спољне стране возила и биле су
изложене спољашњим утицајима (прашини,води,топлоти...) што је довело до мање
ефикасности. То се ријешило уграђивањем плочице унутар добош кочнице која је
1
https://www.motorna-vozila.com/kocioni-sistem/
5
спријечавала улазак воде и прашине. Друга предност добош кочнице била је у томе што
је била потребна мања снага којом би се дјеловало на кочницу. Мана добош кочнице била
је у томе што је он био затворен са свих страна и није допуштао ваздуху да одведе
топлоту.
Крај механичком активирању кочница дошао је 1918 године, када је Malcolm Loughead
дошао на идеју да повезе све точкове хидрауличким системом за кочење. Овај систем је
користио течност за пренос снаге са педале на клипове, а затим до плочица које дјелују на
диск. Први пут је коришћен у Duesenberg. До 1929 године сви аутомобили су имали
хидрауличке кочнице. Овај систем је био у предности у односу на добош јер је био
отворен и лакше се хладио. Али овај систем је био ограничен до 1950 када га је Chrysler
уградио на свој аутомобил али то ипак није помогло да се диск користи. Све до 1964 када
га је Studebaker уградио у аутомобил, након чега је диск постао саставни дио већине
аутомобила. Један од разлога зашто је диск доживео успјех са Studebaker а не са Chrysler
је због развоја електроенергетског система кочења.
Накан овога производи се ABS који спречава блокиранје точкова при кочењу. При јаком
притиску на кочницу долаѕи до блокирања точкова и возач је онемогућен да управља
возилом, због тога је уведен ABS, помоћу њега спречава се блокада и олакшава се
управљање возилом.
2. Кочиони систем
На возилу се уграђују кочиони системи који се састоје од:
1) радне кочнице (мора да омогући возачу да возило заустави на сигуран, брз и
ефикасан начин, без обзира на брзину кретања, оптерећења и нагиба пута),
2) помоћне кочнице (омогућава возачу да возило заустави ако откаже радна кочница,
она се користи за вријеме поласка возила са мјеста и за вријеме манервисања на
успону),
3) паркирне кочнице (трајно обезбјеђује возило у стању мировања за вријеме
заустављања односно паркирања возила).
2
2
https://www.deloviautomobila.rs/auto-delovi/uredaji-za-zaustavljanje-kocenje/
