Sličnosti i razlike između ugovora o faktoringu i ugovora o forfetingu

Uvod

U savremenim uslovima poslovanja prisutne se određene poteškoće u domenu finansiranja i kreditiranja subjekata poslovanja u nacionalnim i međunarodnim okvirima koje se nastoje prevazići uvođenjem specifičnih metoda, tehnika i ugovornih instrumenata. U neke od tih metoda se ubrajaju i faktoring i forfeting posao.  Ne postoji jedinstven stav u pravnoj teoriji i zakonodavstvima pojedinih država u pogledu terminološkog, pojmovnog i pravnog određenja ovih ugovora.

Ugovor o faktoringu i ugovor o forfetingu predstavljaju savremene bankarske proizvode. U poslednjih par godina predstavljaju veoma važne bankarske poslove. Prisutni su naročito u razvijenim zemljama, iako se i kod nas već prilično oseća njihov duh i svakako treba reći da imaju rastući trend.
Ovi ugovori su nastali pod uticajem bankarske i poslovne prakse, nisu regulisani u našem pozitivnom pravu stoga postoje određene teškoće prilikom njihovog jasnog pojmovnog određenja.
Obzirom da predstavljaju značajne institute za privredu svake zemlje, a kod nas se o ovim ugovorima jos uvijek malo zna, u ovom radu ču pokušati da objasnim pojmove pravnog posla faktoringa i pravnog posla forfetinga, te da ukažem na njihove sličnosti i razlike.

Ugovor o faktoringu

Ugovor o faktoringu jeste bankarski posao kojim se obaveyuje banka-faktor da će preuzeti potraživanja svog komitenta, koja on ima prema trećim licima, radi njihove naplate, kao i da će kreditirati svog komitenta i vršiti za njega druge poslove. Komitent se, sa svoje strane, obavezuje da će prenijeti (cedirati) na banku-faktora svoja postojeća ili buduća potraživanja prema trećim licima, kao i da će joj za to platiti odgovarajuću naknadu (proviziju) i troškove koje je zbog toga imala.
Pravni posao faktoringa predstavlja specifičan oblik pribavljanja sredstava(novca) putem prodaje potraživanja.
Bitni elementi ugovora o faktoringu su predmet ugovora i cijena koja se plaća za izvršene usluge.
Predmet ugovora o faktoringu čini potraživanje koje se prenosi (cedira) na banku-faktora, kao i vršenje usluga od strane banke-faktora za njenog komitenta. To su obično kratkoročna potraživanja sa rokom do 90 dana, a najviše 120 dana (tzv. čista knjigovodstvena potraživanja).  Potraživanja moraju biti izražena u domaćoj valuti, tj. u valuti zemlje faktora, pošto faktor ne preuzima kursni i valutni rizik.  Zatim, potraživanja moraju da potiču iz nekog privrednog posla koji dozvoljava njihovu prodaju. To je, po pravilu, redovno isporučivanje robe i pružanje usluga kupcima u privredi. Dakle, treba da postoji mogućnost identifikovanja potraživanja i da ono nije opterećeno pravima trećih lica.
Subjekti pravnog posla faktoringa su klijent, kupac i faktor. Klijent je proizvođač robe široke potrošnje sa kojim faktor zaključuje ugovor. Kupac, kupuje robu i postaje dužnik faktora i snosi obavezu vraćanja kredita. Faktor, banka ili orgaizacija, od klijenata otkupljuje fakturisane iznose u dužem vremenskom razmaku .Naplaćuje na njega prenijeta, od strane klijenta cedirana potraživanja.