Terapija peptičkog ukusa

Pod peptičkim ulkusom podrazumevaju se oštećenja sluznice želuca i/ili duodenuma, koja nastaju usled korozivnog delovanja sastojaka želudačnog soka. Peptički ulkus javlja se kada agresivni faktori (HCl i pepsin) nadvladaju zaštitne činioce želudačne i duodenalne mukoze (želudačni mukus, bikarbonate, mikrocirkulaciju, prostaglandine, mukoznu barijeru). Klasični simptomi peptičke ulkusne bolesti jesu bol ili neprijatnost u gornjem delu abdomena koji se javljaju od jedan do tri sata posle obroka i povezani su sa unosom odeđene vrste hrane ili antacida. Bol se u slučaju ulkusa duodenuma javlja od dva do četiri sata posle obroka. Lokalizovan je u epigastriju i ublažava se posle obroka ili uzimanja antacida ili antisekretornih lekova. Pacijenti se često žale na noćni bol koji uzrokuje rano jutarnje buđenje. Bol je periodičan. Nakon simptomatskog perioda od nekoliko dana ili nedelja sledi asimptomatski period koji može da traje nedeljama ili mesecima. Često se bol javlja sezonski, u proleće i jesen. Ostali nespecifični dispeptični simptomi poput povraćanja, podrigivanja, abdominalne distenzije, nepodnošenja hrane, prisutni su kod 40–60 odsto pacijenata. Kod više od trećine pacijenata utvrđena je relativna hipersekrecija HCl. U slučaju ulkusa želuca javljaju se isti simptomi s tim što bol nije tipično povezan sa uzimanjem hrane. Bol se pogoršava posle obroka, pa se neretko kod pacijenta razvija averzija prema hrani, što za posledicu ima i gubitak težine. Sekrecija HCl je normalna ili snižena, pa i upotreba antacida na smanjenje bola ima manji efekat nego kod duodenalnog ulkusa.