Trbušni tifus

1. UVOD
Tifus (abdominalis) (grč. Τύφος – dim, vrtoglavica, entuzijazam i lat. abdomen – stomak) je akutna, infektivna i zarazna bolest septičnog i toksičnog karaktera izazvana Eberth – Gaffky – jevim bacilom, kod koje se u kliničkoj simptomatologiji ispoljava naročito tifozno stanje (status typhosus), a u patološko – anatomskom smislu dolazi do stvaranja karakterističnih čireva u tankom crevu, naročito na mestima Peyerovih ploča i otoka slezine i mezenterijskih limfnih žlezda. Uzročnik je bakterija Salmonella typhi, gram negativni bacil. Oboleva samo čovek, te je on jedino i rezervoar Salmonelle typhi. Bolest je tipična feko – oralna infekcija i može se preneti na druge direktno preko mokraće i stolice obolelog ili kliconoše i indirektno preko zaražene vode, ali i preko riba, školjki, povrća u koje je dospela zaražena voda.

 
2. ISTORIJAT BOLESTI
Smatra se da je tifus bolest koja je bila poznata još daleko pre naše ere, jer se iz Hipokratovih i drugih spisa iz tog vremena, može na osnovu opisa simptoma nazirati klinička slika trbušnog tifusa.
U prvoj polovini XIX veka, slavni francuski lekar Bretonneau ukazivao je na činjenicu da je tifusna ili živčana groznica zarazna bolest, prouzrokovana nekim nepoznatim agensom, dok je 1850. godine  engleski lekar Budd isticao mogućnost da se prenosi bolesnikovim izmetom, ali za tu pretpostavku nije imao nikakvih dokaza. U to vreme javljaju se dve teorije koje su nastojale da objasne način infekcije: tzv. mijazmatična, koju je zatupao Ch. Murchinson, po kojoj bolest nastaje udisanjem mijazama – gasovitih isparenja iz truležnih materija, močvara i sl., i druga – tzv. kontagionistička, koja je objašnjavala nastajanje tifusa direktnim dodirom čoveka sa čovekom.
Kada je pronađen uzročnik trbušnog tifusa (Eberth, 1880., Gaffky, 1883.), postavljalo se pitanje njegovog prodiranja u čovekov organizam. Od istorijskog značaja je žučna borba koja se vodila između dva poznata naučnika i njihovih pristalica. Nemački higijeničar Max V. Pettenkofer, tvorac tzv. zemljišne teorije o nastajanju trbušnog tifusa, zastupao je gledište da tifusni bacil ne postaje za čoveka odmah patogen čim ga tifusni bolesnik, odnosno rekonvalescent ili kliconoša izbaci iz tela, nego je potrebno da on prolaskom kroz zemlju stekne svoju patogenu moć, i da isparenjem zagađenog vazduha dopre do čoveka. Nasuprot tome, K. Liebermeister branio je mišljenje da tifusni bacil ulazi u čovekovo telo uglavnom sa vodom za piće, a sumnjao je u to da je tifusnom bacilu potrebno da prođe kroz zemlju da bi upotpunio svoju patogenu moć. Danas se sasvim pouzdano zna da uzročnici tifusa veoma virulentni napuštaju čovekov organizam, i da ne upotpunjavaju virulenciju u spoljnoj sredini, jer se tifus može preneti neposrednim kontaktom sa jedne osobe na drugu.
Posle otkrića uzročnika, sledeći važni datumi u istorijatu trbušnog tifusa su: pronalazak vakcine (Widal, Chantemesse, 1888.); otkriće i proučavanje fenomena aglutinacije (Gruber, Durham, 1895.) i njegova praktična primena u dijagnostici (Widal, 1896.). Nešto kasnije kultivisanje klica iz bolesnikove krvi (Schottmüller, Castellani, 1900.), što je naročito poboljšalo dijagnostiku i doprinelo boljem upoznavanju patofiziologije tifusa.
Od velikog je značaja otkriće kliconoštva (Koch, 1902.), i to ne samo za epidemiologiju tifusa, već i mnogih drugih infektivnih bolesti kod kojih postoji kliconoštvo.

Posle pokušaja lečenja tifusa lekovima biološkog porekla – antitifusnim serumom i vakcinom na čemu je radila čitava plejada poznatih naučnika i istraživača, a što je dalo samo delimične rezultate, dolazi do epohalnog otkrića antibiotika (Fleming, Florey, 1926.), što je kasnije učinilo prekretnicu u lečenju mnogih bolesti, pa i tifusa. Pronalazak hloramfenikola (1947.) i njegovo uvođenje u terapiju tifusa predstavlja veoma značajan datum u istorijatu te bolesti, pošto se hloramfenikol u lečenju tifusa danas smatra praktično nezamenjivim. Sasvim je novog datuma primena polusintetskih penicilina u terapiji trbušnog tifusa i kliconoštva. Danas se tifus može ne samo veoma uspešno lečiti, nego se od te bolesti možemo i dosta sigurno zaštititi.