УВОД
Једна од главних и уносних дјелатности транснационалног организованог
криминалитета је и трговина људским бићима која им такође обезбјеђује велику добит. Сам
назив трговина људским бићима је доста дискутибилан јер се из назива не може схватити
која су то људска бића предмет трговине. У сваком случају ријеч је о женама, дјеци и
бебама, као и трговина људским органима, али у ширем смислу обухвата и мушкарце, који
такође могу бити учесници миграције, али исто тако и објекта кријумчарења, тј.
пребацивања преко границе уз њихов пристанак али уз одговарајућу накнаду. Значи, у
питању су услуге једне стране и плаћања тих услуга од друге стране, тј. лица које ће
преласком границе постати илегални мигранти, што као вршење трговинских услуга
(илегалних) у крајњем случају представља вид трговине.
Протокол за превенцију, сузбијање и кажњавање људским бићима, нарочито женама и
дјецом, који допуњава Конвенцију Уједињених нација против транснационалног
организованог криминалитета (''Службени лист СРЈ'', број 6 од 27. јуна 2001; 30 –
Међународни уговори) дефинише појам трговине људским бићима. Сходно, овом
протоколу, трговина људским бићима значи врбовање, превожење, пребацивање, скривање
и примање лица пријетњом, силом или употребом силе или другим облицима присиле,
отмицом, преваром, обманом, злоупотребом овлашћења или тешког положаја или давањем
или примањем новца или користи да би се добио пристанак лица које има контролу над
другим лицем, с циљем експлоатације. Експлоатација обухвата као минимум,
експлоатацију проституције других лица или друге облике сексуалне експлоатације,
принудни рад или службу, робство или однос сличан робству, сервитут или уклањање
органа. Врбовање, превожење, пребацивање, скривање или примање дјетета за сврхе
експлоатације сматра се трговином људским бићима, чак и ако не обухвата било које од
стредстава наведених у претходном ставу.
У криминалној радњи трговине људима појављују се двије врсте актера – жртве и
трафиканти, тј. трговци и жртве трговине људима – трафиковани, експлоатисани, без обзира
и на пол, националну или вјерску припадност. Свако лице може бити жртва трговине
људима. Ипак, посебно су угрожене жене и дјеца.
облик транснационалног организованог криминалитета који је у периоду од завршетка рата
у Републици Српској 1996. до 2003. године, посебно дошао до изражаја.
ТРГОВИНА ЉУДИМА РАДИ ВРШЕЊА ПРОСТИТУЦИЈЕ У
РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
Неспорно је присуство женске проституције на простору Републике Српске. Под
трговином људима подразумјевају се сва дјела и покушана дјела која су укључена у
регрутовање, транспорт унутар или преко границе, куповина, продаја, трансфер, пријем или
скривање особа.
О узроцима масовности проституције немогуће је говорити ако проблем не сагледамо шире
у контексту регије или чак свијета, што значи као свјетски проблем, због чега је
геополитички положај Републике Српске битан узорак масовности проституције. Ратни
сукоби у балканској регији, те стим у вези настанак нових држава и неусклађене евиденције
грађана, узроковале су ''хаос'' у контроли личних докумената, због чега је било могуће да
нека лица посједују два до три пасоша, те буду држављани двије до три државе, које су прије
биле у саставу Југославије, чиме је аутоматски отежана контрола кретања истих. Велики
број страних војних и полицијских група, које су након рата остале у Републици Српској
како би очувале мир, те с тим у вези и повећано присуство тзв ''страног елемента''
(дипломате, стручњаци, хуманитарци, новинари и др.), такође су један од узрока
масовности проституције. Тврдње да нису само жене проститутке, већ да су то данас и
мушкарци показала се тачном, стим што је број мушкараца који се баве проституцијом у
Републици Српској је врло мален. Мушка проституција у Републици Српској је заступљена
као кућна, хотелска и ''интернет- проституција'', због чега су извршене промјене у односу на
постојећу кривично правну инкриминацију и унутар пасивног субјекта инкорпорирана је и
проституција мушке популације.
Задатак полиције у Босни и Херцеговини није само ''да сузбија проституцију'' , затварањем
објеката, привођењем власника објеката који нуде услуге проститутки и узимањем њихових
изјава, затим изјава особа које се одају проституцији и њиховим кажњавањем у складу с
кривичним дјелом или прекршајем који су починили, већ ''да открије везе'', особа које су
5
омогућиле или организовале долазак страних држављана или држављанки у РС ради
бављења проституцијом, затим ''да провјерава одобрења за рад ових објеката'', открије
начине на које су наведена одобрења за рад добијена или да открије начине на који
организатори проституције ''перу новац'' или остварену зараду тзв. ''сива економија''.
Новац стечен од ове криминалне дјелатности може се ''опрати'' на различите начине и то:
кријучарењем новца из државе у државу, стварањем фиктивних компанија, враћањем
фиктивних дугова, преко послова са плаћањем у кешу, преко коцкања и казина, помоћу
лажних рачуна ( фактура), промјеном валуте, оснивањем мешетарских кућа и слично. С
''прањем новца'' увећава се капитал ових криминалних организација, а са увећањем новца
повећавају се и њихове моћи, јер се свакако дио тог новца користи за подмићивање
државних органа, појединаца или чак политичких странака, путем којих је могуће утицати
на ''путеве правде''.
Да би се проституција у Републици Српској сузбила, пресудан је однос правосуђа, због чега
је неопходно да поред брзог и ефикасног рада правосудних органа, судије заузму ''чврст
став'' при доношењу кривичних санкција за организаторе проституције. Све ове мјере, које
држава подузме у супростављању проституције као транснационалном организираном
криминалу, не смију одударати од основних принципа правне државе и не смију кршити
основна људска права. Судећи према броју објеката у којим се организира проституција и
броју жена које се одају проституцији, затим чињеници да су већина жена у овим објектима
стране држављанке, да су многе од њих илегално ушле у Републику Српску и да немају
никаква одобрења за рад у овим објектима, можемо закључити да је проституција у
Републици Српској, без сумње, међународни организовани криминалитет.
Без обзира на ти што проституција у Републици Српској није санкционисана Законом о
Јавном реду и миру, оперативни подаци указују да се ова појава повећава из године у
годину. Захваљујући општем паду моралних вриједности, присуству страних трупа на
територији Републике Српске, великог броја странкиња, незапослености, општем паду
животног стандарда и слично, реално је очекивати у будућем периоду даљи раст ове појаве.
Без обзира на предузете мјере, чак и на међународном плану (акција ''Мираж'') и реалних
посљедица по жртве које проистичу из оваквог облика ''лаке зараде'', оне ће и даље срљати у
опасност правдајући своје поступке нагоном за самоодржавањем: пад животног стандарда,
незапосленост и општа неизвеесност у земљама из којих долазе.
