REPUBLIKA SRBIJA
PRAVNI FAKULTET KOSOVSKA MITROVICA
SEMINARSKI RAD
Nastavni predmet:
Nasledno pravo
Tema rada:
Tumačenje zaveštanja
Predmetni nastavnik:
Student:
Prof. Dr Ljubica Mandić
Jovana Petrović, 77/2015
Vranje, 2017.
4
1. Pojam zaveštanja
Zaveštanje (testament, oporuka, poslednja volja) predstavlja zakonom uređeni oblik
jednostrane, strogo lične izjave volje za to sposobnog lica, kojom ono određuje raspodelu
svoje imovine posle svoje smrti i , eventualno, daje druge izjave i naredbe u vezi sa svojom
smrću. Drugim rečima, pravilo je da zaveštanjem zaveštalac uređuje raspodelu imovine za
slučaj svoje smrti, ali pored toga zaveštalac može da unese i neke neimovinske odredbe, a
izuzetno takve odredbe mogu činiti i isključivu sadržinu testamenta. Na primer: priznanje
vanbračnog očinstva, određivanje mesta i načna sahrane i drugo. Testament u pravnom, tj
naslednopravnom smislu reči treba razlikovati od tzv. umetničkih, političkih ili književnih
testamenata. I u naslednopravnom smislu reč zaveštanje, odnosno testament ima više
značenja. U formalnom smislu,
zaveštanje je svaka izjava volje uperena na postizanje nekog
naslednog efekta, tj. bilo čega sto može činiti sadržinu testamenta, data u zakonom
utvrđenom obliku za testament.
1
Izjava volje, koja nema nikakve veze sa onim sto može biti
sadržina testamenta ne može se smatrati testamentom ni u formalnom smislu. Npr. izjava
volje koja se tiče političke situacije, naučnog ili umetničkog shvatanja ili mišljenja, sama po
sebi, bez obzira na zadovoljenje forme, ne može se smatrati testamentom ni u formalnom
smislu. Što se tiče ovog, formalnog smisla, zaveštalac može imati više testamenata, i u tom
slučaju oni će se međusobno dopunjavati, ali i isključivati. U materijalnom smislu, zaveštalac
može imati samo jedan testament. Naime, zaveštalac može ostaviti više testamenata u
formalnom smislu, ali sud mora, uzimajući sve okolnosti u razmatranje, ustanoviti šta je
poslednja volja ostavioca.
Poslednja volja mora biti jedinstvena i jedna, i to je ono što
testament čini materijalnim.
2
1.1. Istorijat zaveštanja
Da bi testament mogao da se pojavi, bilo je potrebno da se u društvu afirmiše
individua i njena volja. To, naravno nije bilo moguće u uslovima primitivnog razvoja
društva. Drevna prava, izgleda da nisu uspela da dođu do toga da subjekat svojom voljom
postavi sebi naslednika.Taj odlučujući korak je načinilo rimsko pravo. Testament se kod
Rimljana pojavio najverovatnije u periodu VII-VI v.pne., u vreme raspada zajedničke i
nastanka privatne svojine. Međutim, volja pojedinca morala je biti izrečena pred narodnom
skupštinom, i o tome se u početku glasalo. Taj prvi testament bio je, dakle, usmeni i javni.
Sledeći oblik testamenta nastao je oko 70.god pne. gde su se kao najvažniji elementi forme
1
Cvetković M. : Lišenje Mogućnosti Nasleđivanja, Beograd, 1956.
2
Cvetković M. : Lišenje Mogućnosti Nasleđivanja, Beograd, 1956.
5
javili pečati i potpisi svedoka, čime se objavilo da će se svako pismo koje sadrži postavljanje
naslednika, sa eventualnim drugim odredbama, smatrati testamentom ako sadrži potpis
zaveštaoca i sedmoro svedoka. Ostavilac je svoju poslednju volju mogao da izjavi i u jednom
od javnih oblika testamenta, odnosno pred sudom, ili koji se deponovao u carskoj kancelariji.
Postojali su i testamenti u posebnim prilikama sa nešto ublaženom formom, tj. bio je
punovažan i u slučaju kada svedoci nisu bili prisutni, ili u obliku pisma roditelja svojoj deci.
Konačno, sredinom V veka, prihvaćen je i svojeručni testament, forma koja se i danas koristi
u većini savremenih prava.
1.2. Pravna priroda zaveštanja
Pod pravnom prirodom zaveštanja podrazumevamo njegove osobine kao pravnog
posla. S toga, podela testamenta je načinjena u odnosu na vrstu pravnog posla.
a) Pravni poslovi među živima nastaju za života stranaka, dok pravni poslovi u
slučaju smrti nastaju takođe za života stranaka, ali za razliku onih među živima, pravno
dejstvo počinju da proizvode tek sa smrću određenog lica.Dakle, smrt određenog lica je bitan
uslov za otpočinjanje pravnih dejstava, odnosno odsustvo smrti pravni posao čini nevažećim.
Da bi testament proizveo bilo kakvo pravno dejstvo, neophodan uslov za to je smrt njegovog
tvorca. To dalje znači da lica u testamentu određena za naslednike nemaju nikakva prava sve
dok je zaveštalac u životu.
b)
Dobročini su oni pravni poslovi kod kojih jedna strana dobija korist a da za to ne
daje nikakvu protivnaknadu.
3
Testamentirano raspolaganje je uvek dobročino, pa i u onim
slučajevima kada sadrži određene terete i naloge (npr. da naslednik isplati određenu sumu
novca nekom licu, da da određenu stvar iz zaostavštine i sl.). Dakle, čak i onda kada je
zaveštajni naslednik opterećen nekom obavezom, radi se o dobročinom raspolaganju
ostavioca, jer je to neka vrsta preraspodele koristi iz ostaviočeve imovine.
Otuda se i
određene pravne posledice koje prate dobročine pravne poslove odnose i na testament:
neophodna je određena forma za njegov nastanak, šire su mogućnosti za poništenje (motiv
ulazi u kauzu), posebna pravila tumačenja i dr.
4
c) Jednostrani pravni poslovi nastaju i proizvode pravna dejstva izjavom samo jedne
volje. Nasuprot njima stoje dvostrani pravni poslovi kod kojih pravno dejstvo nastaje
saglasnošću volje obe strane(ugovori na primer). Testament nastaje kada ga lice sa aktivnom
testamentiranom sposobnošću načini u zakonom propisanom obliku, a proizvodi pravno
dejstvo tek posle smrti zaveštaoca. Jednostranost kao jedna od bitnih osobina testamenta
izražena je vrlo strogo:uticaj volje drugog lica vodi njegovoj ništavosti. To u stvari znači da
3
Cvetković M. : Lišenje Mogućnosti Nasleđivanja, Beograd, 1956.
4
Antić O. : Nasledno Pravo, Beograd, 1999.
