3
Уговор о осигурању
Увод
Историја људског рода и тежње за стварање привредног права се поклапају. На
том путу стваране су разне теорије о праву и држави, чија два пола чине природно
право и позитивно право. Отуда и глобална подела на природноправне теорије и
правни позитивизам. У оквиру овог другог развиле су се бројне теорије које право и
државу осветљавају из разних оглова, правног, историјског, социолошког,
филозофског, праведног (правичног) итд.
Уговор је резултат споразума две или више страна којим се заснива, мења или
укида правни однос између њих. Уговор је правни акт који се сврстава у правне
послове. Садржи било ошту, било појединачну правну норму у целини, или, чешће
само диспозицију појединачне правне норме.
Према врсти правних односа које странке регулишу уговором, уговори могу
имати различит карактер и спадати у разне гране права: наследно, породично,
облигационо, међународно итд.
Питање међународних уговора који садрже оште норме је спорно. Сматра се да
они нису извор права непосредно, него да представљају грађу за акт ратификације
којим се међународни уговор усваја у домаћи правни поредак. Непосредан извор
права је сам акт о ратификацији: закон или, ређе, уредба.
Уговор који садржи појединачне норме или само појединачне диспозиције у
теорији права се углавном не сматра извором, међутим у складу са нашим ставом и
овај уговор се може смтарати извором права.
5
Уговор о осигурању
Осигурање се заснива на искуству да се неке појаве у природи и друштву
дешавају изузетно, али се ипак дешавају. Ако се удруже сви они који су изложени
таквим појавама, штетне последице се могу економски ублажити или отклонити.
Осигурање може извршити своју економску функцију само ако постоји маса
осигураника. Осигурање укључује и превентивне мере, због тога су осигуравачи
дужни при утврђивању услова осигурања, односно приликом закључивања уговора са
осигураницима, предвидети и мере које имају сврху отклањање узрока и смањења
штета (губитак права на накнаду, давање премије пажљивијим и сл.)
Функција осигурања је тројака:
1. чување имовине – предузимање превентивних и репресивних мера, те
накнада штете
2. акумулација новчаних средстава – која се стављају на располагање пословном
свету
3. социјална сигурност - ублажавање материјалних незгода
2. 2. Извори права код уговора о осигурању
Правни извори овог уговора могу се поделити у две групе:
законске и
аутономне.
Законски: (Закон о осигурању имовине и особа, ЗОО, Закон о поморској
пловидби). Аутономни извори су правила осигуравајуће организације, које оне доносе
самостално.
Могу бити: 1. општа – за поједине типове и групе осигурања
2. посебна правила – за поједину врсту осигурања
Посао осигурања – је шири појам од уговора о осигурању. Он најпре означава
укупну правну регулативу појединог осигурања и друго постоји значајна разлика
између уговора и посла.
Закон о Осигурању имовине и особа- активности осигуравача дели у две групе:
Прва група
закључивање и извршавање уговора о осигурању имовине и лица,
закључивање и извршавање уговора о саосигурању и реосигурању,
мере за спречавање и смањење ризика који угрожавају осигурану имовину,
мере на спречавању и смањењу штета,
други послови осигурања.
Друга група
послови посредовања у уговарању осигурања,
заступања у осигурању,
снимање ризика,
снимање и процена штете,
продаја остатка осигураних уништених ствари,
6
Уговор о осигурању
пружање правне помоћи и других интелектуалних и техничких услуга у
осигурању.
Уговор о осигурању
Уговор о осигурању је уговор којим се обавезује уговаратељ осигурања да, на
начелима узајамности и солидарности, удружује одређени износ у заједници
осигурања (осигураватељ), а заједница се обавезује да, ако се деси догађај који
представља осигурани случај, исплати осигуранику или некој трећој особи накнаду,
односно уговорену своту или учини нешто друго.
Обележја овог уговора су:
синалагматичност, теретност, формалност, а у појединим случајевима и
својства уговора у корист трећих лица.
2. 3. Правна природа посла осигурања
О правној природи осигурању постоји више теорија које се могу поделити у
две групе:
уговорна и противуговорна схватања
.
Противуговорна теорија тврди да је посао осигурања резултат деловања
економски јаче стране – осигуравача па због тога није уговорног карактера. Он
унапред, попут законодавца, прописује правила за будуће случајеве осигурања. Нема
равноправности воља, па према томе ни уговора. Други, пак, тврде супротно тј. да је
овај правни посао уговорног карактера и то је поткрепљено са 5 теорија и то:
а)
Теорија накнаде штете – по којој се осигураник овим уговором обезбеђује
од штетних последица,
б)
Мешовита теорија – по њој је уговор о имовинском осигурању уговор о
штети која се може догодити, а уговор о личном осигурању представља алеаторни
правни посао,
ц)
Алеаторна теорија- тврди да не постоји еквивалентност између
осигуравача и осигураника јер је могућа неподударност уплаћених премија са
накнадом штете,
д)
Теорија престација – тврди да је уговор еквивалентан јер он обавезује обе
стране на вршење одређених обавеза (плаћање премије и отклањање штете),
е)
Теорија организовања заштите од ризика – осигуравач се за премију
обавезује да ће накнадом штете обезбедити осигураника.
2. 4. Закључивање уговора о осигурању
У највећем броју случајева осигуравач тражи посао, сауговораче, преко свог
представника (аквизитера осигурања) који може имати посредничка или заступничка
овлаштења. Претпоставља се да аквизитер нема овлаштења на заступање.
