Uticaj ekološke bezbednosti na životnu sredinu i biodiverzitet

1.    Uvod
Ekološka bezbednost (bezbednost životne sredine) predstavlja termin koji se  koristi za probleme koji povezuju stanje životne sredine sa interesima nacionalne  bezbednosti. To je tema koja sve više dobija na značaju, mada u svetu trenutno  ne postoji visok stepen saglasnosti o tome kako se ekološka bezbednost definiše,  koje su pretnje njenoj stabilnosti i koje su odgovornosti za preduzete mere. Problemi vezani za prirodne resurse i životnu sredinu, koji oslabljuju kvalitet života  i uzrokuju rastuću konkurenciju i tenzije, mogu izazvati opasnost po nacionalnu  bezbednost.
Ekološka bezbednost obuhvata razmatranje problema koji se tiču nedovoljnih količina prirodnih resursa, degradacije životne sredine, biološke opasnosti, a  koji mogu dovesti do sukoba. Metode rešavanja ovih problema podrazumevaju  primenu ekološki opravdanih tehnologija (korišćenje obnovljivih resursa s ciljem  smanjenja potrošnje resursâ uopšte, smanjenje nastajanja otpada i recikliranje  nastalog otpada itd), politike održivog razvoja, pravnih i ekonomskih instrumenata u oblasti životne sredine itd.
Mada su održivi razvoj i ekološka bezbednost koncepti koji se međusobno  dopunjavaju, oni ipak nisu jedno te isto. Održivi razvoj se odnosi na ekološki razuman društveno-ekonomski razvoj, a ekološka bezbednost je usredsređena na  prevenciju sukoba vezanih za ugrožavanje životne sredine, na dodatnu potrebu  oružanih snaga da se zaštite od ekoloških opasnosti i na sanaciju štete nanete  životnoj sredini. Uslov ekološke bezbednosti je stanje u kojem postoji održiva  interakcija društvenih sistema i sistema životne sredine, u kojem svi pojedinci  imaju ravnopravan i razuman pristup dobrima koja proističu iz prirodne sredine  i u kojem postoje mehanizmi za rešavanje ekoloških kriza i konflikata (UNDP, 2003).
Degradacija životne sredine i nedostatak resursa na lokalnom i regionalnom planu (pogoršani porastom broja stanovnika, nepravednom raspodelom bogatstava i globalnim promenama u oblasti životne sredine) bitni su faktori koji mogu da stvore ili pojačaju opasnost po nacionalnu bezbednost u smislu političke  nestabilnosti ili nasilnog sukoba ili da joj doprinesu. Migracije stanovništva  prouzrokovane očiglednom degradacijom životne sredine sve se češće pojavljuju  kao nov problem, i može se očekivati da pojačaju već postojeće tenzije.
Na primer, poplava i nuklearna havarija imaju jednu zajedničku osobinu: obe pojave predstavljaju pretnju bezbednosti štetom koju mogu naneti životnoj  sredini. Pošto priroda ne poznaje veštački određene granice, verovatno je da se pretnje ovakve vrste šire preko državnih granica. Tada se pojavljuje međunarodni aspekt problema. Konflikti koji mogu biti u vezi sa pitanjima životne sredine (NATO, 1999)  odnose se na:
1.    sukobe povezane sa migracijama (unutar zemlje, preko granica i demografski uzrokovana migracija);
2.    međunarodne konflikte oko resursa;
3.    ekološke konflikte usled fundamentalnih globalnih ekoloških promena.
Najvažniju ulogu u osiguranju ekološke bezbednosti ima Vlada Republike  Srbije kao glavni zakonski akter u međunarodnim odnosima. Vlada je po Ustavu dužna da preduzme različite mere: usvajanje politike zemlje, povećanje svesti  javnosti, pokretanje zakonske inicijative za uvođenje ekološki razumnih promena itd. Republika je po Ustavu odgovorna za zaštitu i održivo korišćenje prirodnih resursa i unapređivanje životne sredine.
Pretnje i izazovi sa kojima će bezbednost životne sredine morati da se suoči  u bliskoj budućnosti uključuju i sledeće:

•     porast broja stanovnika,
•     oštećenje ozonskog omotača,
•     klimatske promene zbog emisije gasova sa efektom staklene bašte (promena intenziteta padavina) i globalno zagrevanje,
•     loše upravljanje radioaktivnim otpadom/pitanja nuklearne bezbednosti,
•     prirodne katastrofe: poplave, klizišta, zemljotresi,
•     zagađenje naftom i procurivanja,
•     nedostatak i zagađenje voda, uključujući zagađenje podzemnih voda,
•     povećano korišćenje međunarodnih reka,
•     erozija zemljišta,
•     nestajanje šuma,
•     gubitak biodiverziteta,
•     industrijski razvoj, zagađenje vazduha iz industrije,
•     odlaganje opasnog otpada,
•     bezbednost hrane,
•     „ekološke izbeglice“,
•     siromaštvo: povećanje razlika između bogatih i siromašnih.

Neke od ovih pretnji sagledane su i regulisane postojećim međunarodnim  konvencijama koje je Srbija ratifikovala ili je ratifikacija u pripremi.
Da bi se osigurala bezbednost životne sredine, neophodne su fundamentalne promene u shvatanju života, privrede i kulture (UNDP, 2003). Bezbednost  životne sredine je bezbednost građana od:

•     neodgovornog zagađivanja vazduha, voda, zemljišta i biljnog i životinjskog sveta;
•     neodgovornog korišćenja prirodnih resursa (vode, riba, mineralnih sirovina);
•     neefikasnih institucija za sprovođenje zakona.