Uticaj medija masovnih komunikacija na vaspitno-obrazovni rad u predškolskom uzrastu

U V O D

Savremeni civilizacijski tokovi kreću se u pravcu informatičkog društva, pa se postavlja pitanje uticaja informatičkih tehnologija i medija, na svet deteta i njegov razvoj uopšte. Ova tema se može sagledati sa različitih aspekata. U svakom slučaju, činjenica je da mediji imaju značajno mesto u životu mališana, da imaju moć da utiču na njihovo saznavanje i emocije, da su pojedini mediji veoma privlačni i okupiraju pažnju dece.
Prisutnost savremenih medija u kući i vrtiću može imati pozitivan uticaj
na način dečijeg upoznavanja okoline u kojoj živi, bogaćenju njegovog iskustva…Deca koja dolaze iz takvih sredina, trebalo bi da su bolje informisana, da se lakše snalaze u svetu, da lakše komuniciraju sa okolinom i da će pre emocionalno i intelektualno sazreti. Nažalost, prisutnost savremenih medija u kući, nije nikakva garancija bržeg i boljeg razvijanja intelektualnih i drugih sposobnosti deteta, niti garancija njegove bolje informisanosti. Mediji su samo jedan od značajnih faktora u kreiranju medijske kulture deteta, ali jedino uz razumsku pomoć odraslih iz njegovog okruženja, pre svih roditelja i vaspitača.
Savremeni rad u vrtiću, pored klasičnih didaktičkih sredstava, zahteva i primenu audiovizuelnih sredstava i drugih vrsta medija. Novi sadržaji, tempo života i promene, zahtevaju modernizaciju i procesa rada, i sadržaja, i usvajanja novih znanja. Ulaskom sveta u formatičku eru u kojoj se brzo razvijaju nauka i tehnika, kultura i umetnost, neophodno je uvesti i novoobrazovnu tehnologiju, koja bi pratila savremene tokove.

 
   2.  RAZVOJ  DEČJEG  MIŠLJENJA

Kao što je psihološkim istraživanjima utvrđeno, svaki uzrast karakterišu za njega specifične forme mišljenja i saznavanja koje se, kada je u pitanju predškolsko dete, razlikuju od mišljenja i saznavanja odraslog čoveka. Otuda i vaspitno-obrazovni rad, koji se sa njima obavlja, ima osobenosti koje se, sa jedne strane, ogledaju u uvažavanju pomenutih specifičnosti, ali i postupcima, koje treba da umanje ostajanje na njima i, eventualno, negativne uticaje ovih specifičnosti na naredni razvojni stupanj.
Najelementarniji oblik mišljenja, koji se prvi javlja kod dece ranih uzrasta, je praktično-opažajno mišljenje. Njegovo osnovno obeležje je tesna povezanost misaonih procesa sa praktičnim radnjama. U prve četiri godine  života, deca mogu kao predmet svojih misli da imaju samo ono što vide, čuju ili mogu uhvatiti rukama, a tako rešavaju i zadatke kojih se prihvate. Pri kraju prve ili na početku druge godine, dete rešava praktične zadatke koji uključuju mišljenje. U raznim situacijama dete se snalazi tako što što neka svoja praktična iskustva koristi u novim uslovima.
Govor postepeno ima sve značajniju ulogu. Kod trogodišnjeg deteta  zapažamo dve istovremene aktivnosti, govornu i intelektualnu aktivnost, koje su usmerene ka rešavanju zadatka. To je više govor povodom zadatka.
Na sledećem stupnju razvoja, ono što dete govori je u vezi sa onim što čini. Značaj takvog govora je veoma veliki jer se njegove misaone operacije odvijaju na verbalnom planu.
Dalji razvoj mišljenja i govora usmeren je u pravcu, sve veće verbalizacije inteligencije i intelektualizacije govora. Govor sada prethodi aktivnosti dok se ranije javljao na njenom kraju. Dete počinje glasno da misli i opravdano se može reći da govor usmerava dečiju aktivnost.

U predškolskom periodu dete prelazi sa opažajno-praktičnog na opažajno-predstavni nivo. Ovo mišljenje se javlja u situacijama koje zahtevaju snalaženje, ne samo na praktičnom, nego i zamišljenom, simboličkom planu. U igri, prilikom likovnog izražavanja, konstruisanja i dr. dete se osposobljava da predvidi rezultat svog praktičnog delovanja, planira svoju aktivnost i načine na koje će da reši neki problem. Starija predškolska deca su u stanju da uočavaju složene zavisnosti među objektima i predviđaju rezultate praktičnog delovanja.
Sa formiranjem predstava o osnovnim, suštinskim osobinama i odnosima između predmeta i pojava, stvara se osnova za razvoj pojmovnog ili logičkog mišljenja, koje se temelji na simboličkim zamenama, posebno na govoru. Njega
karakteriše rasuđivanje u skladu sa logičkim zakonima uspomoć izgrađenih pojmova, čiji su nosioci reči. Predstavno i logičko mišljenje se međusobno potpomažu i između njih postoji kontinuitet.
Šestogodišnjaci pokazuju veću sposobnost za vršenje intelektualnih operacija. Istraživanja su pokazala da, u uslovima sistematskog obrazovanja oni mogu da uočavaju ne samo pojedinačno, nego i opšte u stvarima, zbivanjima i pojavama. Bitno se menja delatnost dece: ona postaje znatno složenija. Nameće se potreba za misaonim objedinjavanjem pojedinih posebnih rezultata radnje u celovit proizvod.(Poddjakov: 1992)