Vrste bilansa

Uvod

Tema ovog seminarskog rada je vrste bilansa. Obradili smo sam pojam i značenje reči bilans, šta ona u savremenom svetu podrazumeva, i pojasnili različite vrste bilansa.
U privrednoj praksi, pod pojmom bilansa se ima u vidu finansijski izveštaj koji sačinjava preduzeće sa ciljem prikazivanja imovine i njene upotrebe, s jedne strane, i poreklo te imovine, s druge strane. Inače, u literaturi se nailazi na različito definisanje bilansa. Da bi izbegao nesporazume, zakonodavac kod nas ne koristi izraz bilans, već termin bilans stanja. Dakle, pod bilansom u užem kontekstu podrazumeva se bilans stanja, a pod bilansom u širem smislu, pored bilansa stanja, ima se u vidu i bilans uspeha i izveštaj o poslovanju.
Pravna lica i preduzetnici koji su dužni da vode poslovne knjige obavezni su da sastavljaju i prezentuju finansijske izveštaje za tekuću poslovnu godinu sa stanjem na 31.12. tekuće godine, kao i u slučaju statusnih promena, promena oblika organizovanja ili prodaje na dan donošenja odluke o promeni, odnosno na dan utvrđen ugovorom o prodaji.
Jedan od najvažnijih delova tih izveštaja svakako su bilansi, na šta ćemo se posebno osvrnuti.

1. Pojam bilansa
Reč „bilans“ potiče od spoja latinskih reči bilanx libra što bi značilo vaga sa dva tasa, to ukazuje na neka formalna obeležja, kao što su, da se bilansom meri i iskazuje rezultat, da se to što se meri iskazuje sa dva aspekta i da se ta dva aspekta dovode u ravnotežu. Pored pomenutog stanovišta ima stavova po kojima bi bilans poticao od starofrancuskih reči bil i an, koje znače godišnji račun.
Pojam bilans se odnosi isključivo na bilans stanja i treba ih smatrati sinonimima. Sa pojmom bilans ne treba mešati pojam godišnji zaključak, koji je kako i sam naziv označava, rezultat godišnjeg zaključivanja poslovnih knjiga. Godišnji zaključak sračunat je na utvrđivanje imovinskog položaja i ostvarenog uspeha u proteklom obračunskom periodu sa ciljem zadovoljavanja različitih adresanata i znatno je širi od bilansa stanja.
Bilans prikazuje kategorije i vrednosti imovine preduzeća (angažovana sredstva) i nastale obaveze prema zajmodavcima i vlasnicima sredstava na određeni dan.
Bilans se sastavlja na osnovu stvarnog stanja utvrđenog inventarom. Cilj inventarisanja je da se utvrdi stvarno stanje sredstava i njihovih izvora u određenom trenutku i da se tako utvrđeno stvarno stanje uporedi sa knjigovodstvenim stanjem, da bi se proverila tačnost knjigovodstvene evidencije. Razlike između stvarnog i knjigovodstvenog stanja mogu nastati iz više razloga: zbog grešaka u knjigovodstvu ili na primer pri manipulaciji materijalnim sredstvima, zbog postepenog gubljenja u težini ili u kvalitetu, zbog nastalih materijalnih šteta usled više sile itd.
Bilans prikazuje kategorije i vrednosti imovine preduzeća (angažovana sredstva) i nastale obaveze prema zajmodavcima i vlasnicima sredstava na određeni dan.
Najvažnije kategorije imovine su :
-tekuća imovina,
-stalna imovina i
-neopipljiva imovina.
Ova imovina može biti finansirana:
-iz sopstvenog kapitala,
-dugoročnih obaveza i
-tekućih obaveza, koji predstavljaju i najvažnije kategorije izvora.

Međunarodnim računovodstvenim standardima je određeno koje informacije moraju biti prikazane u bilansu stanja a koje informacije se mogu alternativno prikazati bilo u bilansu stanja, bilo u napomenama uz računovodstvene izveštaje.

Minimum informacija koje treba da budu prikazane u bilansu stanja čine pozicije:
-nekretnine, postrojenja i oprema
-nematerijalna sredstva
-dugoročni finansijski plasmani
-učešća u kapitalu drugih lica po nabavnoj ceni
-zalihe
-kupci i druga potraživanja
-gotovina i gotovinski ekvivalenti

-dobavljači i druge obaveze
-potraživanja i obaveze za poreze
-rezervisanja
-uzeti kamatosni zajmovi
-manjinski interesi
-upisani kapital i rezerve.

Imajući u vidu da je zahtev za verno i pošteno izveštavanje jedan od najvažnijih zahteva koje finansijski izveštaji treba da zadovolje, bilans stanja treba dopuniti dodatnim pozicijama, ukoliko bi njihovo izostavljanje umanjilo verno i pošteno prikazivanje finansijskog položaja.
Pri sastavljanju bilansa treba se pridržavati određenih pravila ili principa. Da bi se povećala iskazna moć bilansa nužno je sučeljavati kratkoročno vezanu imovinu (u aktivi), sa jedne strane sa obavezama koje u kratkoročnom periodu preduzeće mora da izmiri (u pasivi) i dugoročno vezanu, dakle imobilisanu imovinu (u aktivi) sa sopstvenim kapitalom i dugoročno pozajmljenim kapitalom ( u pasivi).
Usled različitog pogleda po pitanju toga koja je informacija od većeg značaja, bilans se može sastavljati po principu opadajuće likvidnosti u aktivi (najlikvidnija imovina se stavlja na prvo mesto, a imovina koja nije namenjena prodaji, tj. koja se najsporije transformiše u novac-na poslednje mesto), koji nužno prati princip rastuće likvidnosti u pasivi (prvo se stavljaju obaveze koje najpre dolaze na naplatu, a na kraju sopstveni kapital).
Sastavljanje bilansa prema principu rastuće likvidnosti u aktivi i opadajuće ročnosti u pasivi se vrši sa ciljem pružanja uvida u odnos između stalnog kapitala, s jedne strane, i dugoročno vezane aktive, s druge strane.
Pod uticajem zlatnog pravila o finansiranju, u Evropi se kao preovlađujući nametnuo stav da bilans treba sastavljati po principu rastuće likvidnosti a to nalažu i međunarodni računovodstveni standardi.