VISOKA MEDICINSKA I POSLOVNO TEHNOLOŠKA
ŠKOLA SRTUKOVNIH STUDIJA ŠABAC
Seminarski rad iz predmeta Javne finansije
Tema:
Zdravstvena zaštita
Profesor: Studenti:
Pr. dr Zoran Jokić Pajić Jasmina 8-21 /2016
Šabac, 24.05.2017.
SADRŽAJ
UVOD
1. Modeli zdravstvenih sistema
Zdravstvene organizacije .……………………………………………………3
2. Zdravstveno osiguranje u Srbiji ..……………………………………………5
2.1 Obavezno zdravstveno osiguranje
……………………………………………...6
2.2 Dobrovoljno zdravsteno osiguranje
…………………………………………….8
3. Finansiranje zdravstvene zaštite …………………………………………...10
4. Regorme zdravstvenog sistema u Srbiji……………………………………12
ZAKLJUČAK …………………………………………………………………15
LITERATURA. .………………………………………………………………16
1. Modeli zdravstvenih sistema Svetske zdravstvene organizacije
Zdravstveni sistemi se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima: ekonomskim,
duštveno-političkim i administrativnoj strukturi. Svetska zdravstvena organizacija ističe podelu
prema načinu finansiranja, upravljanja, odlučivanja o pravima i obavezama, uključenosti
stanovnika u zaštitu, solidarnosti i planiranju područja osiguranaja.
Razlikujemo četiri osnovna
modela zdravstvenih sistema sa istorijske tačke gledišta
1
:
Bizmarkov model (1883 korporativni) osnovnog socijalnog (zdravstvenog) osiguranja,
Semaškov model (1918) socijalističkog zdravstvenog osiguranja,
Beveridžov model (1948 liberalni) nacionalne zdravstvene službe,
dobrovoljno/privatno tržišno orijentisan model osiguranja .
Sistem socijalnog osiguranja (Bizmarkov model)
– je najstariji sistem zdravstvenog
osiguranja koji je nastao sa uspostavljanjem prvog zakonodavstva iz područja zdravstva i
socijalnog osiguranja u Nemačkoj (Prusiji) 1883. godine. Ovaj model nazvan je po Otu
Bizmarku (
Otto Bismarck
), tadašnjem kancelaru Prusije.
Osnovne karakteristike ovog modela su: finansiranje iz fonda osiguranja, doprinosa
zaposlenih i doprinosa poslodavca od bruto prihoda, obuhvata 60 – 80% stanovništva obaveznim
osiguranjem sa paketom osnovnih prava iz osiguranja, javna i neprofitna služba, javna kontrola i
interna kontrola i različite metode plaćanja lekara/ustanova. Obavezno zdravstveno osiguranje
počiva na principu solidarnosti i uzajamnosti, gde doprinose plaćaju svi, a koristi ga onaj ko je te
godine bolestan. Država ima izraženu regulativnu i nadzornu ulogu u tom sistemu. Dominantno
je državno vlasništvo nad zgradama i opremom u zdravstvu. Zemlje u kojima se koristi ovaj
model su Nemačka, Holandija, Francuska, Austrija, Belgija, Irska, Luksemburg, Slovenija i
druge.
Sistem socijalističkog zdravstvenog osiguranja (Semaškov model)
– nastao je u
bivšim socijalističkim zemljama, sistem je koga više nema. Finansiranje zdravstvene zaštite je iz
budžeta. Osnovne karakteristike ovog modela su sistem obaveznog socijalnog (zdravstvenog)
osiguranja i potpun obuhvat stanovništva zdravstvenom zaštitom. Društveni sistem u ovim
zemljama je počivao na državnoj tj. društvenoj svojini. Privatna lekarska praksa nije bila
moguća. Zdravstvena infrastruktura je u javnom vlasništvu, a sve zdravstvene usluge su bile
javno dostupne. Odgovornost za planiranje raspoređivanja finansijskih sredstava i upravljanje
investicijama je snosila državna administracija, koja je bila organizovana po nivoima: državnom,
regionalnom i lokalnom.
Najveći nedostaci ovog sistema bili su neprilagođenost zdravstvene službe i zdravstvenih
usluga potrebama bolesnika, naglašena uloga bolničkog zbrinjavanja i lekara specijalista umesto
1
Joksimović, Z., Joksimović, M.,
Prikaz najznačajnijih sistema zdravstvenih osiguranja
.Timočki medicinski glasnik, 2007.
vanbolničkih usluga i primarne zdravstvene zaštite, nedovoljan obim zdravstvenih usluga i veliki
broj lekara na broj stanovnika.
Sistem nacionalne zdravstvene službe (Beveridžov model)
- počeci ovog modela sežu
u početak dvadesetog veka, a formalno ga je u Engleskoj postavio Vilijam Beveridž (
William
Beveridge
) 1942. godine.
Osnovne karakteristike ovog modela su: finansira se iz državnog budžeta, potpun obuhvat
stanovništva zdravstvenom zaštitom, slobodan pristup zdravstvenim uslugama, javno pružanje
usluga i javna kontrola.
Dominantno je državno vlasništvo nad zgradama i opremom u zdravstvu. Država
preuzima ulogu vođenja i upravljanja, organizuje odgovarajuću mrežu zdravstvenih kapaciteta i
propisuje aktivnosti i zadatke nacionalnoj zdravstvenoj službi (National Health Service). U
centru zdravstvenog sistema je lekar opšte prakse. Lekar je plaćen po broju pacijenata i
delimično prema broju obavljenih usluga. Takođe, svi stanovnici države (a ne samo zaposleni)
imaju obezbeđen pristup do zdravstvenih usluga pod jednakim uslovima.
Obim prava je dobro ograničen i stiče se sa državljanstvom. Primeri zemalja koji koriste
ovaj model: Velika Britanija, Irska, Kanada, Danska, Finska, Švedska, Italija, Španija, Portugal i
Grčka. U ovim zemljama je ovo osnovni model, što ne znači da ne postoje i drugi oblici plaćanja.
Tržišni model
znači da zdravstveno osiguranje organizuju i sprovode privatne
organizacije ( kompanije za osiguranje, agencije ) na profitnoj osnovi. Finansira se iz privatnih
sredstava osiguranika, najčešće premija osiguranja. Ne bazira se na solidarnosti i ne obezbedjuje
univerzalno pokrivanje. Najpoznatiji oblik ovog modela postoji u SAD.
Kod privatnog zdravstvenog osiguranja svako plaća za sebe, a visina premije određuje se
prema zdravstvenom riziku koji određena osoba nosi. Tako će pušači, gojazni i oni koji ne brinu
o svom zdravlju plaćati veće premije od onih koji vode zdrav život.
SAD troše više novca po osobi na zdravstveno osiguranje nego bilo koja druga zemlja na
svetu. Osnovni razlog za visoku cenu američkog zdravstvenog osiguranja je taj što su medicinske
usluge, materijal, tehnologija i lekovi mnogo skuplji nego u drugim zemljama. Takođe, lekari
primenjuju veći broj preventivnih dijagnostičkih procedura kako bi se zaštitili od mogućih tužbi
pacijenata za pogrešno lečenje.
Osiguranje koje lekari plaćaju da bi se zaštitili od mogućih kazni za pogrešno lečenje, sve
je skuplje, i to zauzvrat povećava cenu zdravstvenih usluga. Upotreba skupih novih tehnologija
za bolju i bržu dijagnozu i lečenje bolesti takođe povećavaju cenu zdravstvenog osiguranja.
Zemlje u kojima se koristi ovaj model sem SAD su Švajcarska i Turska.
Potpuno čistih modela nema. Svi preuzimaju rešenja iz drugih zemalja i na taj način
dobijaju karakteristike drugih modela.
