Zumbul

UVOD

Od najstarijih vremena ljudske civilizacije, cveće je bilo omiljeno i gajeno kako u lekovite, tako i u ukrasne svrhe. Gajenje ukrasnih biljaka bilo je povlastica bogatih. U Indiji se smatralo krivičnim delom ako običan čovek posadi orhideju. Ali, otada su se mnoga shvatanja i mnogi običaji izmenili, tako da danas svako domaćinstvo gaji po neku saksijsku ili vrtnu biljku.
Jedna od najstarijih slika bilja u saksijama potiče sa dvora egipatske kraljice Nadtšepust, koja je vladala od 1503. do 1482. godine pre naše ere. U drevnim civilizacijama cveće je uživalo status simbola. Tako, na primer, lotos – vodeni ljiljan – u Egiptu je smatran cvetom ljubavi, a mirta kod Jevreja simbolom mira.
Viseći vrtovi starog Vavilona smatrani su za “sedmo čudo” starog veka. U Persiji (Iranu) gajeni su zumbuli, ruže, lale, narcisi, viole i dr. Grci su najviše gajili narcise, zaumbule, ljiljani, lale ruže, karanfile itd.
U Kini i Japanu postojao je kult cveća. Japanci su i do danas zadržali tradiciju održavanja cvetnih svečanosti. Rimljani su se preko Egipta i Persije upoznali sa veštinom gajenja cveća, pa je proizvodnja cveća potisnula mnoge poljoprivredne kulture. Oni su ružama ukrašavali i trijumfalne kapije.
U feudalizmu gajenje cveća postaje povlastica feudalaca i manastira, pa se zbog toga mnogo manje gaji nego u doba Renesanse, kada je ova veština doživela puni procvat. Iz tog perioda očuvani su cvetni parteri Versaja, oko dvorca Luja XIV.
Cvećarstvo se razvija i u našoj zemlji, naročito u posleratnom periodu. U većim gradovima naše zemlje postoji organizovana, planska proizvodnja cveća.