1
УВОД
Земљиште је танак растресити површински слој земљине коре настао дуготрајним
узајамним деловањем матичне стене (геолошке подлоге), климе (макро, мезо и
микроклиме) и живих бића (биљака, животиња и микроорганизама). Убраја се у условно
обновљиве ресурсе с обзиром на дуготрајне процесе настанка и развоја.
Земљиште се одликује плодношћу, односно присуством супстанци (воде, минералних и
органских материја, кисеоника) које су неопходне за раст и развиће биљака. Омогућујући
примарну продукцију у терестричним екосистемима, земљиште обезбеђује око 90% хране
за човечанство и представља услов опстанка живог света на земљи. Из тог разлога
неопходно је одржавати његове функције и квалитет (Слика 1).
Деградација земљишта се може дефинисати као скуп процеса узрокованих човековом
активношћу, који смањују садашњи и будући потенцијал земљишта као услов опстанка
живог света на нашој планети. Када се једанпут наруше функције и квалитет земљишта,
његова регенерација може бити веома тешка и скупа. Земљиште представља један од
најважнијих природних ресурса и непроцењиво је добро целог човечанства, никако једне
генерација, групе или појединца.
Земљишни покривач Србије значајан је по великом броју систематских јединица које су
настале као последица разноликости услова постанка и развоја земљишта на овом
простору. На генезу и еволуцију земљишта Србије пресудан утицај имали су
геоморфолошка грађа терена - рељеф и његов променљив петрографски састав.
3
Биохемијски режим
земљишта је условљен активношћу различитих група
микроорганизама, који поспешују пруцесе хумификације и минерализације органске
материје и мобилизацију хранљивих елемената у приступачној форми за биљке.
Хранљиви режим
земљишта за развој биљака се формира у зависности од укупног
садржаја свих неопходних хранљивих елемената и количина њихових приступачних
форми.
Важни биогени елементи су подељени на макро и микроелементе на основу количине
неопходне за раст биљака.
Макроелементи су: N, P, K, Ca, Mg, и S, a микроелементи
Fe, Mn, Cu, Zn, B, Mo и Co.
Приступачност минералних материја је условљена хемијским и физичким својствима
земљишта. Приступачност органских извора азота зависи од минерализације азота у
неорганске амонијачне и нитратне форме. Ове реакције се контролишу хемијским,
физичким и биолошким карактеристикама земљишта. На растворљивост већине
хранљивих елемената утиче pH земљишта и садржај органске материје.
Органска материја земљишта
је сума свих природних и термално промењених,
биолошки створених органских материја присутних у земљишту или на површини
земљишта, независно од њиховог порекла, стања, или степена разложености.
Живе компоненте чине:
фитомаса, микробна биомаса, биомаса фауне.
Неживе компоненте су
: органски фрагменти са препознатљивом структуром ткива, било
ког порекла, а обичцно доминирају материјали биљног порекла (листинац, макроорганска
материја и растворена органска материја, односно водо-растворљива органска једињења у
земљишном раствору).
Хумус је најбитнији део органске материје земљишта
која представља неживу,
аморфну, колоидну материју у земљишту насталу микробним разлагањем биљних и
животињских остатака која је најрезистентнија фракција органске материје у земљишту.
Хумус је браон до црне боје, састоји се од 60% угљеника, 6% азота и мале количине
фосфора и сумпора. Органска материја
у највећој мери одредује плодност земљишта и
њено присуство је основа за разликовање земљишта од геолошког супстрата.
Количина органског угљеника у конкретном земљишту је функција баланса између
брзине одлагања биљних остатака у, или на земљиште, и брзине минерализације угљеника
из биљних остатака посредством земљишне фауне и микрофлоре.
- О биолошкој улози органске материје мора се напоменути да она служи као
резервоар метаболитичке енергије за биолошке процесе, затим као извор
макроелемената (минерализација органске материје може значајно утицати на
количину приступачних макроелемената), као стабилизатор екосистема, инхибитор и
стимулатор ензима, раста биљака и микроорганизама.
- Органска материја утиче и на физичке особине земљишта - на стабилност структуре
земљишта и ретенцију воде.
- О хемијској улози органске материје треба рећи да побољшава карјонскоразменљиву
способност, регулише буферну способност и pH ефекте, повећава приступачност фосфора,
формира стабилне комплексе са металима.
4
Како су сви ови показатељи плодности земљишта веома битни за пољопривредну
производњу, мора се обратити велика пажња очувању природно образованих ресурса.
Највећи значај треба усмерити на очување плодности и мере поправке. Обзиром на
карактеристике плодности, земљишта се могу поделити на две групе.
Прву групу
чине земљишта која задовољавају својим особинама, код којих је неопходно
очувати производну способност, док
другу групу
земљишта чине она која су неповољних
физочко-хемијских особина, која захтевају мере поправке. Најважније хемијске
карактеристике земљишта које описују његову плодност су биљкама доступна хранива
(N,P,K), реакција земљишта, садржај CaCO3 и хумуса. Привођење земљишта култури,
условљава промене тако да је неопходна интервенција ради очувања плодности. Културне
биљке као високопродуктивне имају велике захтеве за хранљивим елементима, при чему
се њихова главна биомаса дислоцира са земљишта на коме се гаје, условљавајући мањак
тих материја.
Према томе,
очување плодности своди се на враћање изнешеног, односно задовољење
биљака одређеним елементима у складу са њиховим потребама, ради очувања
резерви које су затечене пре њиховог гајења.
Мере поправке, могле би да се сведу на оне основне, у смислу стварања хумуса,
одржавања нивоа pH вредности (мером калцификације као и других врста мера) и
враћањем потребних количина лако приступачних елемената потребних за гајене биљке
(N,P,K).
Штетни и опасни елементи у земљишту - извори загађења
У природи није све тако лако одржати без нарушавања природне равнотеже, а у најгорем
смислу, човек свесно или несвесно загађује природне ресурсе. Загађење природе или боље
речено земљишта на коме је човек спреман да се бави узгојем културних биљака, се
обично дешава немаром, непажњом или незнањем. Последњих година се све већа пажња
поклања испитивању загађења, његовим изворима, праћењем стања загађења, а као
најважнији фактор отклањање или бар успоравање тих процеса загађења. Према
вишегодишњем праћењу узрочника загађења, највише се помињу као најштетнија, тешки
метали (како у ваздуху, тако и у земљишту), загађивачи подземних вода као последица
испирања нутријената који су саставни део минералних и органских ђубрива, као и други
многобројни загађивачи.
Главни извори тешких метала у земљишту, као загађивача су матични супстрат на коме је
земљиште образовано и антропогени материјал. Матични супстрат је природни извор
тешких метала на које човек не може битно да утиче.
Интензиван развој науке и технике последњих деценија, као и убрзана индустријализација
и урбанизација градова, хемизација и интензивирање пољопривредне производње, постају
главни антропогени извори загађења и оштећења земљишта.
Антропогени загађивачи су: сагоревање фосилних горива, сагоревање горива из
аутомобила, металуршка индустрија у поступку продукције и прераде, одлагања и
рециклаже метала која врши емисију тешких метала (емисија и транспорт металних
честица кроз ваздух, а затим депоновање на површину вегетације и земљишта, у случцају
поплава излива се течни отпад, формирање депонија металног отпада), урбанизација
градова, одлагање градског смећа, градске и отпадне воде, загађење земљишта
пестицидима и минералним ђубривима(данас су још у примени соли бакра, као и
