1
Sadržaj
1.
UVOD.............................................................2
2. Vojska Srbije..................................................................2
3. Istorija...........................................................................3
4. Misije i zadaci vojske......................................................8
5. Organizacija...................................................................9
6. Uniforme......................................................................11
7. Oznake.........................................................................12
8. Naoružanje...................................................................13
9. Zaključak i literatura.....................................................20
2
1. Uvod
2. Vojska Srbije
Vojska Srbije
(skraćeno
VS
) je oružana sila
Republike Srbije
. Zvanično je stvorena
8. juna
2006
. godine uredbom
Narodne Skupštine Republike Srbije
. Nastala je
nakon proglašenja nezavisnosti
Crne Gore
od onih delova
Vojske Srbije i Crne
Gore
koji su se nalazili na teritoriji Srbije.
Po Ustavu Republike Srbije, Vojska Srbije je oružana sila Republike Srbije
namenjena za odbranu zemlje od oružanog ugrožavanja spolja, kao i za
izvršavanje drugih misija i zadataka, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima
međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile. Vojska Srbije se može upotrebiti
van granica Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije.
4
Zajedno sa oružanom borbom na prostorima gde su živeli Srbi polako se razvijala i
svest gde je središte njihove državnosti. Pojam Srbije nastaće tek kao posledica
ustanka i prerastanja borbe za autonomiju u okviru turskog poretka u borbu za
samostalnu državu. Taj preobražaj desio se
1806
. godine, posle velikih srpskih
vojnih pobeda. Pobede nad turskom vojskom bitkama na
Ivankovcu
,
Mišaru
,
Deligradu
, ali i ulazak u Beograd, dale su ustanku međunarodni značaj, on postaje
vododelnica za ondašnje velike sile. Ustanici su porazili ne samo tursku vojsku već,
nehotično, i Napoleona, koji ju je opremao i vojnički instruisao da udari iz tri
pravca, cara koji je svako odstupanje Turske video kao napredovanje Rusije. Mada
ideološki saveznici, Austrijanci takođe zaziru od ruskih namera. Sami Rusi su
poluostrvo radije želeli da vide razdrobljeno, a srpski ustanak tek kao podsticaj
grčkom pokretu za oslobođenje. Ne znajući za pravila visoke politike, Srbi su se još
u februaru 1806. obratili ruskom caru da ih podrži u pravu na nacionalnu državu u
„balkanskim pokrajinama“, koja bi mogla podići vojsku od 200.000 ljudi. Mada
gotovo nepismeni i bez stručnih vojnih škola, vođe ustanka i vojske pravilno cene
strateške elemente u političkom odlučivanju, mesto vojske i vojne pretnje na
prvom mestu.
Poraz Srpske vojske
1813
. godine usledio je posle odbijanja da prime uslove
rusko-turskog mira. Rusi koji su svakog časa očekivali upad Napoleona sklopili su
jedan, po Srbe maglovit ugovor u
Bukureštu
,
28. maja
1812
. godine, u kome se
garantovala nedovoljno definisana unutrašnja samouprava i amnestija. Ostavljeno
im je da se s Turcima nagode oko veličine danka i predaji oružja. Trebalo je da
Turci ponovo uspostave ranije garnizone. Hajducima bi se dozvolilo da pobegnu u
Rusiju i Nemačku. Rusija je za čuvara srpske autonomije odredila Austriju, državu
čiji je kancelar davao podršku Turskoj. Na skupštini u
Kragujevcu
, gde su starešine
odbacile ovu ponudu, rečeno je „da je ova zemlja pripadala našim precima i mi
smo je našom krvlju osvojili. Ako je Rus obećao Turcima utvrđenja, moraće im ih
negde drugde dati“.
Samopožrtvovanje starešina i boraca do poslednjeg momenta, njihovo držanje i
pred brojnijim neprijateljem, Turci su dobro upamtili. I sama pomisao da bi se to
moglo ponoviti terala ih je kasnije na popuštanje. Kada je planuo ponovni ustanak
1815
. godine, bili su spremniji na popuštanje. Upotreba oružja i narodne vojske u
borbi za stvaranje samostalne nacionalne države odredila je u srpskoj političkoj
kulturi značaj vojnog faktora i opredeljenje da se vojska razvija kao narodna
uzdanica koja će jednog dana dovršiti nacionalnu misiju oslobođenja.
5
Tokom ustanka Srpska vojska je bila narodna. Vojvode i starešine pozivale su
seljake samo kad je predstojala borba. Oružje i opremu nabavljali su sami, ili pred
bitku doturalo odnekud. Uz tu boračku masu po pozivu, tokom prve srpske –
ustaničke državnosti, postojali su stalni odredi uvežbanih i naoružanih momaka
koji su za svoju službu bili plaćeni. Zvali su ih bećarima ili momcima, a činili su
neku vrstu pratnje Voždu i ostalim knezovima. Činili su posade utvrđenja i čuvali
granice. Organizacija je ostala jednaka tokom oba ustanka.
Knez Miloš je posle Drugog ustanka raspustio vojsku, ali ona nije bila razoružana.
Sa tom činjenicom – naoružanim narodom – računale su ondašnje i Turska i
Austrija. Ovaj „švajcarski“ sistem naoružanih „rezervista“ ukinuo je tek kralj Milan.
No, instrumentalizovani delovanjem ondašnjih radikala, seljaci Timočke krajine
odbijaju da predaju oružje i dižu bunu, koju će stajaća vojska brzo ugušiti.
Uticaj Rusije
Devetnaesti vek je za srpsku autonomnu Kneževinu i, kasnije, nezavisnu Kraljevinu
protekao u dograđivanju sistema narodne, ali i stajaće vojske. Vojska se
pripremala saobrazno ondašnjim evropskim iskustvima, ekonomskim moćima
države i državnim – nacionalnim programom koji je podrazumevao širenje
nacionalnog nukleusa na još neoslobođene krajeve u kojima Srbi žive od davnina.
Naporu Srbije da organizuje primerenu stajaću vojsku daju otpor, u različitim
vidovima, i Austrija i Turska. S druge strane, bez vojske, prepuštena na milost i
nemilost turskom suverenitetu i promenljivoj politici zaštite velikih sila, ni već
dobijena autonomija nije izgledala sasvim sigurna tekovina, koja se ne bi mogla
izgubiti u nekoj situaciji zategnutih odnosa među velikim silama. A nije se moglo
bez vojne organizacije i vojske ni pomišljati na dalju borbu za samostalnost.
prvom periodu srpske autonomije, koju je, posle uspešnog rata sa Turskom (1827
—1829), izdejstvovala Rusija i postala Jedrenskim mirom visoki pokrovitelj srpske
autonomije, ta sila je dala pečat prvobitnom razvoju srpske stajaće vojske. Malu
vojsku, počevši od uniforme, organizovala je Rusija po vlastitom uzoru. Aktivni
oficiri su bili iz Rusije, uvedeni su ruski zakoni i egzercir. U periodu od
1830
. do
1836
. godine formirani su postepeno bataljon pešadije, konjički eskadron i
topovska baterija. Tada je u Rusiju poslata i prva grupa od 12 mladića na
školovanje za oficire. Prvi srpski zakon o ustrojstvu garnizonog vojinstva donesen
