II KOLOKVIJUM MENADŽMENT ( SKRIPTA )
1.KONCEPT STRATEGIJE (85-86)
Strategija –
je širok program za definisanje i realizovanje organizacionih ciljeva, stvoren kao reakcija
organizacije na svoju sredinu. Strategija se može definisati sa dva aspekta:
1.Šta organizacija namerava da učini –
strategija je širok program definisanja i realizovanja ciljeva
organizacije i sporovodjenja njenih zadataka.
2.Šta organizacija konačno čini bez obzira da li su njihove akcije prvobitno planirane ili ne –
strategija je
model reakcije organizacije na svoju sredinu tokom vremena
.
Aktivna formulacija strategije je poznata kao
strateško planiranje ili strateški menadžment.
Glavne karakteristike razlikovanja strategije od opštih vrsta planiranja:
VREMENSKI HORIZONT, UTICAJ,
KONCEPCIJE NAPORA, MODEL ODLUKA I PROŽETOST.
2.EVOLUCIJA KONCEPTA STRATEGIJE (87)
Strategija – od grćke reči “Strategia” – umešnost vojskovodje.
3.VAŽNOST STRATEŠKOG PLANIRANJA (87-90)
Strateško planiranje
– je značajno za dugoročni rast I dobrobit sopstvene firme koje se fokusira na
dugoročno povećanje. Razlog strateškog planiranja je da se organizacija pomeri sa mesta na kojem je
mesto na kome želi da bude i da tokom tog procesa razvija i održava konkurentsku prednost u industriji
u kojoj posluje..
Strateško planiranje predstavlja proces kojim organizacija donosi odluke i preduzima akcije koje utiču
na njeno dugoročno planiranje. Konkurentska prednost je bilo koji aspect operacija organizacije koji je
izdvaja na pozitivan način od njenih konkurenata.
Glavne mane
strateškog planiranja
:
1.Opasnost od stvaranje ogromne birokratije planera koji mogu da izgube kontakt sa poslovnim
prizvodima i potrošačima.
2.Nastoji da ograniči organizaciju na korišćenje najracionalnijih I manje rizičnih opcija.
4.STRATEŠKO PLANIRANJE I STRATEŠKI MENA
DŽMENT (90-92)
Postoje dva pristupa praksi strateškog menadžmenta i predvideti treći, koji će se razviti u budućnosti.
1.Pristup formulacije politike;
2.Pristup inicijalne strategije;
3.pristup strateškog menadžmenta;
a.Potreba da se usklade proizvodi i tržište sa geografskim teritorijama.
b.Potreba da se upotrebe velike količine raznovrsnih resursa, kako ljudskih tako i materijalnih.
c.Potreba da se prihvati I “sčepa” konkurentska prednost.
d.Potreba da se ubede kompleksne funkcionalne celine da je odeljenska kooperacija bolja za
celokupni učinak organizacije nego izolovana odeljenska aktivnost.
HOFER
I
ŠENDEl
su predložili nekoliko osnovnih zadataka u procesu strateškog mendžmenta:
1.PRVO
– neophodno je utvrditi organizacione ciljeve, to znači da ne treba uzeti u obzir samo ekonomski
status organizacije, već kada se definitivno utvrde ciljevi i lične ciljeve i moć raznih deoničara.
2.DRUGO
– sredina se sastoji od spoljnih elemenata koji mogu da utiču na operacije organizacije, treba
imati na umu da se na ovu sredinu može uticati, ali I da se ona ne može kontrolisati tj. predvidjanje
uslova sredine koje organizacije može da očekuje u budućnosti.
3.TREĆE
- pitanje formulisanja strategije koje treba da uzme u obzir dva faktora:
a.Ciljeve organizacije
( Šta organizacija želi da ispuni)
b.Njenu strategiju
(Kako će se pristupiti realizaciji tih ciljeva)
4.ČETVRTVO
- organizacija treba da proceni raniju strategiju i da ocene uspeh buduće strategije, ako je
postojeća strategija pretrpela neuspeh, razmatranje te strategije može pomoći, u odredjivanju
odgovarajućeg pravca delovanja. Druga procedura može biti ocenjivanje budućeg uspeha, što zahteva da
organizacija anticipira takve faktore kao što su promena sredine, resursa i smernica.
5.PETO
- sprovodjenje strategije je u osnovi zadatak, a ne proces analiziranja, formulisanja ili
vrednovanja.
6.ŠESTO
– strateška kontrola, ako je process strateškog menadžmenta skrenuo sa nameravanog puta,
onda “povratna snaga”(FEEDBACK), koja je rezultat naknadne procene, inicira process “recikličnosti”
strateškog plana.
