Pojam steta
Nepovoljna promena na imovini ili licu prouzrokovana nekim događajem ili
nečijom radnjom. nastankom rizika i dešavanjem štete, ako su ispunjeni
uslovi nametnuti ugovorom o osiguranju, stvara se osnovna osiguravačeva
obaveza da osiguraniku, odnosno korisniku osiguranja isplati odštetu. Na
iznos ove obaveze utiču vrsta i veličina štete. Pri tome, mogu nastati
potpuna šteta (uništenjem osigurane stvari) i delimična šteta (oštećenjem
stvari). Štete se mogu deliti i po drugim merilima, pa tako postoje
materijalne i nematerijalne štete, neposredne i posredne štete,
katastrofalne, velike i male štete i tako dalje. Kod osiguranja lica štete, u
pravom smislu reči, gotovo da i nema - postoji osiguravačeva obaveza koja
se javlja sa ostvarenjem rizika (nesrećni slučaj, bolest, smrt) ili protekom
određenog vremena (doživljenje ugovorenog broja godina).
Predmet osiguranja
Ono što se osigurava - osigurana lica, životinje, stvari i imovinski interesi.
Reč je, dakle, o licu ili dobru na kome se može ostvariti rizik. Postojanje
predmeta osiguranja sa određenim obeležjima neophodna je pretpostavka
za zaključenje i trajanje osiguranja. Predmet mora biti jasno naznačen u
polisi osiguranja. Takođe predstavlja jedno od važnih merila za podelu
celokupne osiguravajuće delatnosti na lična i imovinska osiguranja. Kao
primeri za predmete osiguranja mogu se navesti učenici i studenti
(osiguranje od nezgode), mašine, mašinski uređaji, aparati (osiguranje
mašina), izgubljeni dobitak i troškovi poslovanja preduzeća (osiguranje od
prekida rada), odgovornost sopstvenika ili korisnika motornog vozila za
štete nanete trećim licima upotrebom toga vozila (osiguranje od auto-
odgovornosti) i mnogi drugi.
Vrste osiguranja
Oblici u kojima se savremeno osiguranje pojavljuje su mnogobrojni. Stoga
se oni grupišu i razvrstavaju prema određenim zajedničkim svojstvima:
postoje razne podele na pojedine vrste, grane osiguranja i druge nivoe
grupisanja kako bi se olakšalo njihovo proučavanje i primena neophodnih
ekonomskih, pravnih pravila i pravila tehnike osiguravanja. S razvojem
privrede i društva neprekidno niču nove vrste osiguranja, dok se neke
gase. Podele se razlikuju i od zemlje do zemlje. U našem Zakonu o
osiguranju imovine i lica kao vrste osiguranja pominju se osiguranje života,
zdravstveno i penzijsko osiguranje, obavezna osiguranja, ostala imovinska
osiguranja, osiguranje od nezgode i osiguranje depozita građana. Očito da
je svaka podela na vrste i grane osiguranja izuzetno rastegljiva i uslovna, te
je takvom i treba posmatrati.
Ugovarač osiguranja
Pojedinac ili ustanova koji sa osiguravačem zaključuju ugovor o osiguranju,
obavezujući se da plate određenu premiju osiguranja. Ugovarač ne mora
uvek imati pravo na nadoknadu iz osiguranja. U svojstvu i ugovarača i
korisnika osiguranja javlja se, najčešće, jedno te isto lice - osiguranik. Kod
nekih vrsta osiguranja, odnosno ugovora, ugovarač i osiguranik su različite
osobe. Negde se opet pojavljuje i posebni korisnik osiguranja. Stoga naziv
ugovarač osiguranja treba upotrebljavati onda kada su lice koje zaključuje
ugovor i lice koje će koristiti davanje iz osiguranja po tome ugovoru različite
osobe. Od vrsta osiguranja gde su te uloge često razdvojene mogu se
navesti osiguranje života, osiguranje od posledica nesrećnog slučaja, te
pomorsko osiguranje i transportno osiguranje u celini. Na primer, u
transportnom osiguranju korisnik ne mora uvek biti unapred poznat
osiguravaču, pa čak ni ugovaraču osiguranja. Dovoljno je da ugovorom
budu utvrđena merila za njegovo određivanje.
Korisnik osiguranja
Fizičko ili pravno lice kome pripada naknada iz osiguranja. U svojstvu i
korisnika i ugovarača osiguranja javlja se, najčešće, jedno te isto lice -
osiguranik. Stoga naziv korisnik osiguranja treba upotrebljavati pre svega
kada je lice koje koristi osiguranje bilo van ugovora u trenutku njegovog
zaključivanja, ne pojavljujući se ni lično niti preko zastupnika. Razlika
između navedenih uloga u praksi se naročito pojavljuje kod ugovora o
osiguranju u svoje ime, a za tuđ račun. Korisnik osiguranja za tuđ račun ne
mora uvek biti unapred poznat osiguravaču, pa čak ni ugovaraču
osiguranja. Dovoljno je da ugovorom budu utvrđena nepristrasna merila za
njegovo određivanje. Zato korisnik može biti bilo određen, bilo odrediv -
osiguranje za račun neodređenog lica. Osiguranje za tuđ račun nastalo je u
pomorskom osiguranju, ali je našlo primenu i u mnogim drugim vrstama
osiguranja. Pojam korisnika izdvaja se i kod osiguranja u korist trećeg lica,
najčešće kod osiguranja života, gde ga može predstavljati bilo ko (rođak,
staratelj ili neko drugo lice, dobrotvorna ustanova, neko preduzeće,
udruženje, pa čak i kućni ljubimac).
