Академија васпитачко-медицинских струковних студија, Крушевац
Одсек медицинских студија – Ћуприја
Семинарски рад
Предмет: Фармакологија
ТЕМА:
АНТИАРИТМИЈСКИ ЛЕКОВИ
Професор
:
Студенти:
др Петар Митић,
Професор струковних студија
проф. др Драган Миловановић
Професор струковних студија
Ћуприја, 2024.године
2
САДРЖАЈ
1. УВОД...............................................................................................................3
2. Аритмици
........................................................................................................4
2.1.
Подела........................................................................................................5
3. ЗАКЉУЧАК.................................................................................................14
ЛИТЕРАТУРА...................................................................................................15
4
2. Антиаритмици
Антиаритмици су лекови за лечење неправилног ритма рада срца. Као антиаритмици могу
се користити четири групе кардиолошких лекова - блокатори натријумских и калијумских
канала - антиаритмици у ужем смислу, бета блокатори, блокатори калцијумових канала и
срчани гликозиди (дигоксин, метилдигоксин). Међутим, појам антиаритмици обично је
резервиран само за блокаторе натријумских и калијумских канала, па стога кажемо да су
блокатори натријумских канала антиаритмици у ужем смислу.
Терапија
Циљ терапије антиаритмицима је умирење одашиљања импулса и модификација
поремећеног провођења импулса. У ту сврху се користе блокатори натријумских канала,
блокатори калијумских канала, блокатори калцијумских канала или/и бета блокатори.
Антиаритмици смањују аутомативност, проводљивост и подражљивост срца или
повећавају период опоравка срца. Учинак антиаритмика је израженији код озлеђеног
срчаног ткива него код здравог срчаног ткива.
Упркос огромног клиничког искуства у лечењу аритмија, ставови о рационалној терапији
аритмија се стално мењају - често се не зна како ће одређени пацијент реагирати на
одређени антиаритмик, хоће ли му помоћи или одмоћи. Узрок томе је чињеница да се код
сваког појединог пацијента тачни електрофизиолошки механизми настанка аритмија не
могу са сигурношћу одредити, него само претпоставити. Када би било могуће тачно
одредити механизме аритмије сваког појединог пацијента тада би и одређивање праве
терапије било пуно тачније. Већина антиаритмика и сами могу да изазову аритмије, па
њихова употреба није безазлена, него се стање пацијента мора пратити да би се уочили
нежељени поремећаји.
5
2.1. Подела
Аритмије се лече антиаритмицима. Циљ терапије антиаритмицима јесте смањити слање
импулса и модификовати поремећено спровођење импулса. У ту сврху се користе
блокатори натријумових канала, блокатори калијумових канала, блокатори калцијумових
канала или/и бета блокатори.
Антиаритмицима у ужем смислу те речи сматрају се само блокатори натријумових и
калијумових канала. Антиаритмици смањују аутомативност, спроводљивост и
надражљивост срца или повећавају период опоравка срца. Ефекат антиаритмика
израженији је код озлеђеног срчаног ткива него код здравог срчаног ткива.
Према широко прихваћеном Ваугхан-Њиллиамсовом систему антиаритмике делимо на
четири групе и три подгрупе:
Иа – хинидин, спартеин, ајмалин, прајмалин, лорајмин, прокаинамид, диизопирамид
Иб – лидокаин, мексилетин, токаинид
Иц – пропафенон, флекаинид, енкаинид
ИИ – соталол, атенолол, метопролол (бета-блокатори)
ИИИ – амиодарон, бретилијум (блокатори калијумових канала)
ИВ – верапамил, дилтиазем (блокатори калцијумових канала)
Осим њих, за лечење аритмија користе се и кардиотонични гликозиди као што је дигоксин
и метилдигоксин те аденозин. Антиаритмици група ИИ јесу, заправо, бета-блокатори, док
су антиаритмици групе ИВ заправо блокатори калцијумових канала.
По анатомско-терапијско-хемијској класификацији групе ИИ и ИВ су одвојене засебне
фармакотерапијске групе.
групе И и ИИИ сматрају се антиаритмицима у ужем смислу те речи. Прокаинамид и
лидокаин су уједно и локални анестетици. Клинички најзначајнији антиаритмици јесу
диизопирамид, мексилетин, пропафенон и амиодарон.
