Завршни рад

Садржај

Увод..........................................................................................................................1

Анатомија и физиологија ......................................................................................2

Класификација ........................................................................................................7

Етиологија ..............................................................................................................9

Клиничка слика......................................................................................................10

Лечење.....................................................................................................................11

I-

конзервативно

….………………………………..….…..............….... 12

II-

хируршко ..

………………….....………………………...…..……….......… 17

Приказ пацијената..................................................................................................18

Закључак..................................................................................................................22

Литература..............................................................................................................23

Завршни рад

Увод

Артрогрипоза

је реч грчког порекла и значи крива, савијена или самостална удружења.

Артрогрипоза је све чешће виђено урођено обољење мишића локомоторног система у
којем су нарочито наглашене контрактуре зглобова. Од првих описа Отта(1841 год.) и
Ретарда(1892 год.) јавља се све више упозорења на ову болест.

Назив урођена мултипла артрогрипоза представља групу хетерогених непрогресивних
стања, које карактеришу вишеструке контрактуре зглобова, са смањеном мишићном
снагом новорођенчади. При рођењу је видљиво стање ограничене покретљивости зглобова,
који су укочени у различитим положајима.. То је поремећај код кога су зглобови срасли и
тиме је онемогућено њихово покретање. Ти зглобови имају цилиндричан облик, задржане
контуре и делимично избрисан рељеф мишића и коже.

Болест се најчешће открива на рођењу или интраутерино ултразвучним методама. Већина
деце са овим обољењем преживи, мада због захватања респираторне мускулатуре, нека
деца, у раном детињству заврше
смртним исходом.
У данашње време се уместо класичне
артрогрипозе све чешће користи
термин

Amyoplasia congenita

. То је

најчешћи облик артрогрипозе, који је
присутан код 43% случајева. Јавља се
у 1:10 000 случајева. Амиоплазију
карактерише замена мускулатуре
екстремитета масним и везивним
ткивом.

Завршни рад

Покретни зглобови у зависности од броја костију које улазе у састав зглоба, деле се на:



Просте зглобове (аrt. simplex) – састоје се од зглобних површина само две кости, и



Сложене зглобове (art. composita) – састоје се од зглобних површина више костију

унутар исте зглобне чауре.

Синовијални зглоб

карактерише зглобна шупљина

са периферном капсулом између покретних делова
кости. Током трећег месеца гестације зглобна
шупљина се развија из фисура густог мезенхима.
Завршни скелетни делови стварају зглобна тела
пресвучена са хрскавицом. Сам зглоб је затворен
зглобном чауром, појачаном лигаментима. Зглобна
шупљина је виртуелни простор који заправо не
постоји, јер су зглобне површине приљубљене, а у
самом зглобу налази се мала количина синовијалне
течности.

Зглобна тела представљају завршетке костију.
Обично је једно зглобно тело конкавно, а друго
конвексно. Пресвучена је зглобном хрскавицом која
је глатка, сјајна, еластична и беличаста. Задатак јој
је да омогући кретање са што мање трења и да
амортизује ударце и притисак. Зглобна хрскавица
нема крвних и лимфних судова, као ни нервних елемената. По Холмдахлу, њен развој
зависи од функције. Функционално оптерећење унутар физиолошких граница доводи до
задебљања зглобне хрскавице. Хиперфункције и хипофункције зглоба узрокује оштећење
зглобне хрскавице, а нарочито штетно делује на неправилно оптерећење зглоба.

Зглобна чаура је грађена од снопића или врпца колагених и еластичних влакана,
постављених у смеру деловања притиска. Она се састоји из два слоја:

* Површни слој, грађен је од чврстог везива и често је појачан лигаментима. Његов
главни задатак је да одржи чврстину зглоба.
* Дубоки слој излучује синовијалну течност и назива се мембрана синовијалис.

Лигаменти зглоба представљају појачана везивна ткива на местима највећег
функционалног оптерећења.

Завршни рад

Мишићи представљају фактор који је значајно ледиран код артрогрипозе. Познавање
анатомије мишићног ткива је од великог значаја за адекватну примену кинезитерапијских
процедура.

Мишићно ткиво сачињава четири петине тежине тела. Она има способност да се
контрахује и да својом контракцијом врши покрете у зглобу. Поред тога мишић је
еластичан и дозвољава истезање после чега се враћа на своју првобитну дужину.

Физикалне особине мишића варирају између релаксираног и контрахованог стања. Сви
мишићи врше свој рад по истим принципима и следе закон који говори да су мишићна
влакна при пуној контракцији скраћена на половину своје екстензорне дужине.
Максималан рад мишића извршен потпуном контракцијом, пропорционалан је тежини
односно маси мишићног ткива.

Мишићи су грађени из мишићних влакана дебљине 40 до 80 микрона, дужине и до 15

цм

Испод ћелијске опне сарколеме, налази се неколико једара. У ћелији се налазе многобројне
миофибриле обавијене саркоплазмом. Миофибриле поседују наизменично тамнија и
светлија влакна, што чини микроскопски попречну испруганост. Свака мишићна ћелија је
преко нервне плоче спојена са периферним моторним живцем који брзином од 60 до 80

м-

сец

преноси импулсе за контракцију. Број аксона варира према намени мишића. Снажни и

економичнији мишићи су везани са својих 120 до 165 ћелија на један аксон.

Контрактилна способност мишића расте са порастом температуре, па је радом загрејани
мишић веће снаге, а умерено оптерећење појачава висину контракције мишића. Оптимална
температура за мускулатуру износи око 37 до 40 степени.

Завршни рад

- нервне ћелије (неуроне) које проводе електричне импулсе, и

- потпорне ћелије (глија, неуроглија), које обезбеђује скелет и потпору за неуроне.

Неурон представља функционалну јединицу нервног система. Неурони се сачињавају од
ћелијског тела (соме) и његових продужетака (дендрит и аксони).

Ћелијско тело соматског периферног нерва је у кичменој мождини, али се аксон соматске
нервне ћелије пружа директно до скелетног мишића без синапсе, односно прекида у
ганглиону. На крају нерва ослобађа се ацетил-холин, који стимулише никотинске
рецепторе у мембрани ћелије скелетних мишића и изазива контракцију мишића.

Скелетна мишићна влакна су инервисана дебелим мијелинским нервним влакнима која
потичу од великих мотонеурона предњих рогова кичмене мождине.

Када мишић изгуби своју инервацију, он
више не добија контрактилне сигнале који
су потребни за одржавање нормалне
величине мишића. Следствено томе,
скоро одмах почиње атрофија. После око
2 месеца долази до појављивања
дегенеративних промена на мишићима. У
завршном стадијуму денервационе
атрофије, већина мишићних влакана је
уништена, и замењена фиброзним и масним ткивом. Она влакна која преостају састављена
су од других ћелијских мембрана са једрима мишићне ћелије распоређеним дуж мембране,
али без контрактилних способности и без способности за регенерацијом миофибрила ако
нерв поново порасте.

Фиброзно ткиво које замењује мишићна влакна током денервационе атрофије показује
склоност да настави скраћивање за већи број месеци, што се назива контрактура. Сходно
томе, један од најважнијих проблема у пракси физикалне терапије јесте спречити појаву
контрактура мишића