141
Dalibor KEKIĆ,
UDK: 341.456
Dane SUBOŠIĆ
1
Biblid 0025-8555, 61(2009)
Vol. LXI, br. 1-2, str. 141-162
Izvorni naučni rad
Mart 2009.
POLICIJSKA DIPLOMATIJA
APSTRAKT
Policijska diplomatija se prvi put javila u međunarodnim
opdnosima početkom XX veka. Organizovani kriminal i terorizam su
pojave koje su dovele do uspostavljanja međunarodne policijske
saradnje krajem XIX veka. Policijska saradnja se u poslednje vreme
proširila. Izrazi policijski ataše i oficir za vezu se koriste za istu
funkciju, ali postoje četiri ključne razlike među njima. Policijski ataše
ima strogo diplomatska ovlašćenja i uživa diplomatske privilegije, ovu
dužnost obavlja na neodređeno vreme, to je njegov profesionalni
posao i on predstavlja međunarodnog subjekta koji ga je postavio na
tu dužnost. Oficir za vezu nema takva ovlašćenja, to nije njegov
profesionalni posao i obavlja ga na određeno vreme.
Ključne reči
: policijska diplomatija, organizovani kriminal, terorizam,
policijska saradnja, policijski ataše
UVOD
U
savremenom sagledavanju međunarodnih odnosa, diplomatija postaje
vojište privilegovano ne samo za školovane, već prevashodno bogate.
Usložnavanjem odnosa između država, uticajem „složene među-
zavisnosti’’, diplomatija stiče status nauke po sebi, te iz nje izviru mnogolike
1 Dalibor Kekić, stručni saradnik na Kriminalističko-policijskoj akademiji, Zemun, Dr Dane
Subošić, docent na Kriminalističko-policijskoj akademiji, Zemun.
142
MP 1-2, 2009 – Policijska diplomatija
(str. 141-162)
naučne discipline. Ako sagledamo nastanak npr. vojne diplomatije, videćemo
da je začetak diplomatije uopšte, vezan za nju. Postoje mnogobrojni primeri da
je diplomatija stara koliko i država. Vojna diplomatija imala je kontinuirani
nastanak, razvijala se kao deo opšte diplomatije. Tako je Napoleon poslao
kapetana La Granža da bude drugi sekretar u ambasadi u Beču. Period od 1810.
do 1852. godine je period pojave legalnih, stalnih vojnih diplomatskih
predstavnika. U okviru vojne diplomatije na vrhu, najveći značaj ima
diplomatska aktivnost ministra odbrane, jer je on ključna figura oružanih snaga
i njegove posete redovno otvaraju i zatvaraju mogućnosti za razvoj
diplomatskih odnosa.
Tako je diplomatija helenskih država npr. utemeljila Opšti kongres grčkih
država 448. godine pre nove ere. Na njima je raspravljano o bitnim pitanjima
od zajedničkog interesa svih grčkih država-polisa, o obezbeđenju slobodne
morske plovidbe, utvrđivanju mira u celoj Heladi i obnovi razrušenih hramova
u pohodu Persijanaca.
U starom Rimu postojala je Carska kancelarija koja je rukovodila
diplomatijom. Izuzetno mesto u organizovanju diplomatije i diplomatskom
opštenju i rukovođenju diplomatskim izaslanicima pripadalo je caru Klaudiju.
Carska kancelarija je primala i slala diplomatske predstavnike. Takvim
pristupom diplomatskim poslovima, proširio se uticaj i izvan evropskog
kontinenta, sežući i do granica kineskog carstva.
Od tih prvih, simplicizovanih oblika diplomatske aktivnosti do danas,
diplomatija je uznapredovala. „Račvanjem globalne strukture’’,
2
došlo je do
uvećanja inventara diplomatskih odnosa. Diplomate nisu više sastavni deo
državnih, već i nedržavnih subjekata. Naime, članovi pojedinih nevladinih
organizacija zadobijaju određene privilegije i imunitete, kao da su akreditovani
predstanici svojih država. Naravno, zemlja u kojoj se određena nevladina
organizacija nalazi, to čini kao čin dragovoljnosti. Ona pripadnicima NVO
dodeljuje ta svojstva, kada je ugled NVO u svetu visoko kotiran.
S druge strane, nagli razvoj međunarodnih organizacija u poslednjih pola
veka stvorio je čitavu armiju diplomata koji ne predstavljaju svoje države, kao
oni u klasičnoj diplomatiji, nego rade u svojstvu funkcionera i službenika
međunarodnih organizacija kao udruženje država. Za razliku od „klasičnih
diplomata’’, neki autori ih nazivaju i diplomaidnim osobljem (prof. Bartoš), ili
službenicima međunarodnih organizacija – međunarodni službenici (Stevan
2 James Rosenau, “The Dinamism of a Turbulent World’’, in: Michale Klare, Yogesh
Chandrani,
World Security
, Third Edition, St. Martin’s Press, New York, 1998, p. 19.
144
MP 1-2, 2009 – Policijska diplomatija
(str. 141-162)
Otada, pa do današnjih dana, razvoj policijske diplomatije tekao je u smeru
razvoja, prvenstveno multilateralnih, tek potom bilateralnih odnosa. Dakle,
razvoj ovog vida diplomatije je antitetičan u odnosu na ostale. Ako pogledamo
istoriju diplomatije, postojali su primordijalni bilateralni oblici diplomatskog
opštenja između država. S druge strane, razvoj policijske diplomatije koincidira
razvoju međunarodnog kriminala i terorizma. Predstavnici država, boreći se sa
ovim bezbednosnim problemima, okupljali su se na organizovanim sastancima
kako bi ih prevazišli i uskladili svoje zajedničko dejstvo. Zatim su, što zbog
teritorijalne blizine, što zbog sličnih problema, bilteralno razmenjivali svoje
tzv. oficire za vezu, kako bi problem bio rešavan na valjan način.
DEFINISANJE POJMA POLICIJSKA DIPLOMATIJA
Pre no što pokušamo išta reći o policijskoj diplomatiji, neophodno je
definisati, a time i omeđiti pojam policijska diplomatija. Reč diplomatija potiče
od grčke reči
diplo, diploma
– presaviti, akt suverena presavijen na dvoje. Ona
označava „višeznačnu reč koja, između ostalog, znači skup lica koje jedan
subjekat međunarodnog prava šalje drugom u službenom svojstvu radi
njegovog predstavljanja i vršenja određenih zadataka. Prema tome, taj naziv
etimološki označava ispravu, koju diplomata nosi sa sobom prilikom odlaska
na dužnost u inostranstvo.’’
6
Ova definicija može poslužiti kao polazište za razradu i utvrđivanje pojma
policijske diplomatije. Diplomatski odnosi su odnosi između dve države, koji
se uspostavljaju njihovom uzajamnom saglasnošću. Saglasnost o uspostavi
diplomatskih odnosa može biti u različitim formama: usmena saglasnost,
razmena nota ili pisama, zajedničko saopštenje, međunarodni ugovor. U
celokupnom silestvu definicija diplomatije upotrebićemo samo neke od njih.
Diplomatija je veština, jer se stiče obukom i radom; jednovremeno je i
profesija, zanat, sa specifičnim karakterom posla, načinom rada i vlastitim
pravilima; ona je i naučna disciplina, nauka, kao što je to međunarodno pravo,
međunarodni odnosi i sl.
7
Različiti aspekti diplomatije uzrokuju njene
različičite definicije. Neke od njih upravo su:
6 Milan Milošević,
Sistem državne bezbednosti,
Policijska akademija, Beograd, 2001, str.
148.
7 Miodrag Mitić,
Diplomatija (delatnost, organizacija, veština, profesija)
, Zavod za
izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd, 1999, str. 8.
145
MP 1-2, 2009 – Policijska diplomatija
(str. 141-162)
Š. de Martens: „Veština da se naređuje, upućuje, rukovode i prate politički
pregovori i ugodbe sa punim poznavanjem stvari... nauka o spoljnim odnosima
i poslovima država.’’
8
Kalvo: „Nauka o odnosima koji postoje među raznim državama, onako
kako ističu iz njihovih uzajamnih interesa, iz načela međunarodonog prava i iz
ugovora i konvencija.’’
Gefken: „Diplomacija je nauka i veština međunarodno-pravnog zastupanja
i internacionalnog saobraćaja.’’
9
„Diplomacija je državna organizacija koja služi za održavanje
međunarodnih odnosa, za predstavljanje poglavara i države u inostranstvu, za
zaštitu državnih interesa i prava građana u stranim državama, a poverena
jednom kadru činovnika koji su ispunili izvesne uslove i poseduju specijalno
znanje u umešnost, stečene naročitom spremom i praktičnim iskustvom.’’
10
„Diplomatija je primena inteligencije i takta na vođenje oficijelnih odnosa
između vlada nezavisnih država.’’
11
„Diplomatija je vođenje međunarodnih odnosa pre pregovorima nego
silom, propagandom i implementacijom prava.’’
12
„Diplomatijom se smatra menadžment odnosa između država i između
država i drugih aktera’’, kao i „savetovanje, uobličavanje i sprovođenje spoljne
politike.’’
13
Miodrag Mitić, pak, smatra da „...ona označava spoljnopolitičku delatnost
države u odnosu na druge subjekte međunarodnog prava i međunarodnih odnosa
– države i od njih osnovane međunarodne organizacije. Diplomatija kao delatnost
mnogo je širi pojam od diplomatije kao organizacije, jer obuhvata mnogo širi
krug subjekata, a ne samo diplomatsku službu države, koja je, po pravilu, svedena
na ministarstvo inostranih poslova i diplomatska i konzularna predstavništva.’’
14
8 Gl. Geršić, „Diplomacija i diplomate’’, u: Đorđe N. Lopičić (prir.),
Diplomatija (zbornik
radova)
, IP „Vaša knjiga’’, Beograd, 2006, str. 71-5.
9 Ibidem.
10 Pavle Karović, „Definicija diplomacije’’, u: Đorđe N. Lopičić (prir.),
Diplomatija
(zbornik radova)
, IP „Vaša knjiga’’, Beograd, 2006, str. 77-90.
11 Chas. W. Freeman,
The Diplomat’s Dicitionary
, Unated States Institute for Peace Press,
Washington 1997, p. 70.
12 G. R. Beridge,
Diplomacy, Theory and Practice
, London-New York-Munich, 1995, p. 1.
13 R. P. Barston,
Modern Diplomacy
, London, 1996, p. 1.
14 Miodrag Mitić,
Diplomatija (delatnost, organizacija, veština, profesija)
, op. cit., str. 7.
147
MP 1-2, 2009 – Policijska diplomatija
(str. 141-162)
možemo doseći do obrisa definicije o policijskoj diplomatiji. Odatle, policijsku
diplomatiju možemo predstaviti kao lanac mera i postupaka u upućivanju
policijskih službenika i organa iz jednog međunarodno priznatog subjekta
(međunarodno priznata država, zvanična međunarodna organizacija) u drugi u
službenom svojstvu, koji pritom, poseduju određene imunitete i privilegije u
međunarodnom subjektu u okviru kojeg se akredituju, pri čemu izvršavaju
zadatke od važnosti za suprostavljanje, sprečavanje i borbu protiv
međunarodnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti.
Ako samerimo, koji bi to oblik diplomatije najviše odgovarao za
usporedbu, to bi dakako, bila vojna diplomatija. Pojava vojnih misija je
prethodila otvaranju vojno-diplomatskih predstavništava. Vojne komisije se
obrazuju za konkretna pitanja iz domena međudržavnih odnosa vojne
prirode.
19
Opšta praksa da otvaranje vojno-diplomatskih predstavništava sledi
posle otvaranja diplomatskih predstavništava ne bi se mogla prihvatiti i kao
načelo, jer postoje i slučajevi koji su obrnuti. Takvi slučajevi u diplomatiji su
retki, a mogli bi se svesti na stanja kod narodnooslobodilačkih pokreta kada se
još dok rat i borbena dejstva traju kod komandi pokreta upućuju vojne misije
koje su prethodnica uspostavljanju diplomatskih odnosa.
Za policijsku diplomatiju to očevidno ne važi, jer policijske misije se šalju
kada je u pitanju međunarodni protektorat ili kada je u pitanju međunarodno
priznata država. Takav slučaj imamo na prostorima bivše SFRJ (BJRM, Bosna
i Hercegovina, Kosovo i Metohija). Takođe, otvaranje policijsko-diplomatskih
predstavništava u obliku kakav je vojno-diplomatsko predstavništvo do sada
nije zabeležen u praksi.
Bečka konvencija predviđa obaveznu notifikaciju-objavu dolaska,
preuzimanja ili prestanka funkcije vojnom diplomati, diplomatskom
predstavniku, članovima njihovih porodica i administrativno-tehničkom
osoblju. Vojni atašei i šefovi vojnih misija obavezni su da izvrše notifikaciju
kod ministarstva odbrane, preko protokola ministarstva inostranih poslova.
20
Postavlja se pitanje da li policijsku diplomatiju možemo okarakterisati kao
paradiplomatiju ili pseudodiplomatiju budući da ona nema svoje jasno određenje
i nije regulisana nikakavim univerzalnim međunarodnim sporazumom. Jedino
se možemo osloniti na Bečku konvenciju o konzularnim odnosima o pitanju
pasoša i sl. što matično pripada organima unutrašnjih poslova.
19 Milan Zečević,
Vojna diplomatija
, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd, 1990,
str. 96.
20 Ibid., str. 104.
