облика   индиректног   опорезивања   у   савременим   фискалним   системима.
Као   генерални   порез   на   потрошњу,   ПДВ   се   примењује   у   скоро   свим
савременим   економијама   због   своје   ефикасности,   транспарентности   и
способности   да   обезбеди   стабилан   извор   прихода   државном   буџету.   У
Републици   Србији   ПДВ   је   уведен   2005.   године   као   замена   за   порез   на
промет,   са   циљем   да   унапреди   фискалну   дисциплину,   поједностави
порески систем и усклади га са стандардима Европске уније.

Иако је ПДВ по својој природи свеобухватан порез, законодавни оквир

предвиђа   бројне   пореске   олакшице   које   имају   за   циљ   да   подрже
специфичне економске и друштвене интересе. Олакшице могу бити у виду
ослобођења   од   плаћања   ПДВ-а,   примене   посебних   пореских   поступака,
нижих пореских стопа или посебних механизама за одређене категорије
обвезника. Њихова примена није само техничко питање пореске политике,
већ   и   важан   инструмент   економског   развоја,   социјалне   политике   и
стимулације одређених активности или сектора.

Управо због значаја ових олакшица, анализа пореских подстицаја у

оквиру ПДВ система представља значајно истраживачко поље како са
теоријског, тако и са практичног аспекта. Пореске олакшице утичу на
државне приходе, понашање пореских обвезника, конкурентност привреде
и укупну ефикасност пореског система. Са друге стране, неправилна или
прекомерна примена олакшица може довести до пореских злоупотреба,
смањења буџетских прихода и нарушавања фер тржишних услова.

I ТЕОРИЈСКИ ОКВИР ПОРЕЗА НА ДОДАТУ ВРЕДНОСТ

1.1. Историјски развој ПДВ-а

Порез на додату вредност (ПДВ) представља један од најзначајнијих

савремених   облика   индиректног   опорезивања,   чији   историјски   развој
обухвата дуг процес економских и правних трансформација. Корени идеје о
опорезивању   додате   вредности   потичу   из   раних   расправа   о   слабостима
пореза на промет, који је у већини европских држава био доминантан до
средине  XX  века.   Претходни   порески   системи   били   су   засновани   на
једнофазном или вишефазном промету, али су имали озбиљне недостатке,
као што је каскадирање пореза - наплата пореза у свакој фази производно-
прометног ланца, што је повећавало крајњу цену и нарушавало тржишну
неутралност (Јелић, 2007).

Управо су ове неправилности створиле потребу за моделом који би

омогућио правично опорезивање потрошње без вишеструког опорезивања
исте прометне основе. Модерни концепт ПДВ-а развио је француски
економиста и високи порески инспектор Морис Лоре, који је 1954. године
предложио нови систем опорезивања потрошње заснован на фискалној
неутралности и континуитету пореске контроле кроз механизам пореског
кредита. Дан увођења „

TVA“

у Француској сматра се почетком савременог

ПДВ-а, јер је овај порез први пут системски обухватио све фазе производно-
прометног ланца уз могућност одбитка претходног пореза. Француски
модел показао је да је могуће елиминисати главне недостатке пореза на
промет и обезбедити стабилније и ефикасније пореске приходе, што је био