Учитељски факултет
Универзитет у Београду
Наставно одељење у Вршцу
СЕМИНАРСКИ РАД
ШКОЛСКО ПРАВО И АДМИНСТРАЦИЈА
ЉУДСКА ПРАВА И ПРАВО НА ОБРАЗОВАЊЕ
Професор: Проф. др Данијела Костадиновић Студент: Милица Амовић 183/2010
Вршац, 2014. године
САДРЖАЈ:
УВОД.................................................................................................................................3
ИСТОРИЈА ЉУДСКИХ ПРАВА...........................................................................................4
МЕЂУНАРОДНА ТЕЛА......................................................................................................5
РЕГИОНАЛНО ПРАВНО РЕГУЛИСАЊЕ.............................................................................6
ИСТОРИЈА ЉУДСКИХ ПРАВА...........................................................................................6
ЉУДСКА ПРАВА...............................................................................................................10
ВРСТЕ ЉУДСКИХ ПРАВА..................................................................................................11
ПРАВНО РЕГУЛИСАЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА.......................................................................12
ОПРАВДАЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА......................................................................................12
ПРАВО НА ОБРАЗОВАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ.......................................................................14
СВАКО ИМА ПРАВО НА ОБРАЗОВАЊЕ............................................................................15
ОПШТИ ПРИНЦИПИ СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА.....................................16
КРИТИКА КОНЦЕПТА ЉУДСКИХ ПРАВА..........................................................................18
КРШЕЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА..............................................................................................20
НАДГЛЕДАЊЕ...................................................................................................................21
КОРИШЋЕНИ ИЗВОРИ......................................................................................................22
ИСТОРИЈА ЉУДСКИХ ПРАВА
После стравичних варваризама Другог светског рата, Генерална скупштина УН усвојила
је Универзалну декларацију о правима човека 1948. године. Иако није била правно
обавезујућа, снажно је апеловала на чланице да направе напор у признавању људских,
грађанских, економских и социјалних права, уз принцип да су ова права део основе
слободе, правде и мира у свету. Декларација је била први међународни правни
покушај да се ограничи понашање држава и да се изврши притисак на њих да прихвате
обавезе према сопственим грађанима према корелативном моделу права и обавеза.
Многе државе желеле су да иду и даље од декларације права и да створе пактове и
споразуме којима би извршили већи притисак на државе да прихвате норме људских права. С
обзиром да је постојала несагласност око тога да ли би јединствена повеља требало да
садржи и економска и социјалнаправа (која обично захтевају већи напор за државе),
припремљена су два пакта.
Године
1966.
ступило је на снагу Међународни пакт о грађанским и политичким правима, а
1976. године Међународни пакт о грађанским, социјалним и културним правима. Заједно са
Универзалном декларацијом о правима човека ови документи чини оно што се данас
назива Међународна повеља права.
Признање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих људских бића је
основ слободе, правде и мира у свету
– преамбула "Универзалне декларације о правима човека", 1948.
Од тада је усвојено неколико значајних правних докумената на међународном нивоу:
Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида (ступила на снагу:
1951.)
Конвенција УН против мучења (ступила на снагу: 1984.)
Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена (ступила на снагу: 1981.
)
Конвенција о елиминасању свих облика расне дискриминације (ступилана снагу:
1969.)
Конвенција о правима детета (ступила на снагу:
1989.)
Римски статут Међународног кривичног суда (ступио на снагу:
2002.
)
Са изузетком недодирљивих људских права (од којих су најважнија право на живот,
забрана
ропства, забрана мучења и забрана ретроактивне примене кривичних закона), УН
прихватају да људска права могу бити ограничена или сасвим суспендована у време
ванредних стања
-
али да ,,узрок таквог стања мора бити стваран, да утиче на читаво
становништво ида представља претњу самом постојању нације. Проглашење ванредног
стања мора такође бити последње средство и привремена мера". Понашање у рату регулише
међународно хуманитарно право.
М
ЕЂУНАРОДНА ТЕЛА
Међународни пакт о и политичким правима из
1966.
године прописао је стварање агенције,
Комитета за људска права, који би се старао о остваривању норми из пакта. Осамнаест
чланова комитета изражавају мишљење да ли је одређени поступак кршење људских
права, али њихов извештај није правно обавезујући.
Модерну интерпретацију оригиналне Декларације о правима човека садржи Бечка декларација
и рограм акције, усвојена од стране Светске конференције о људским правима
1993
. године.
Степен једногласности око ових конвенција, у смислу колико и које земље су их
ратификовале варира, као и степен поштовања у одређеним земљама. Уједиљене
нације су установле низ тела које надзиру и проучавају људска права, под вођством
Високог комесара за људска права УН
(UNHCHR).
Р ЕГИОНАЛНО ПРАВНО РЕГУЛИСАЊЕ
Постоји такође известан број регионалних споразума и организација које се баве темом
људских права као што је Европски суд за људска права који је једини међународни суд
надлежан и за жалбе које подносе појединци (а не само државе), затим Афричка
комисија за људска и грађанска права, Интер-америчка комисија о људским правима
,
Каирска декларација о људским правима у исламу, Интер-амерички суд за људска
права и ирански Центар бранилаца људских права.
ИСТОРИЈА ЉУДСКИХ ПРАВА
Ур-Наму, краљ Ура створио је нешто што се сматра првим правним кодексом око 2050.
године п.н.е. Неколико других кодекса створено је у Месопотамији, укључујући
Хамурабијев законик (око 1780. године п.н.е.) што је један од најбоље очуваних
примерака овог типа документа. У овом законику постоје и правила и санкције за низ дела из
области женских права, дечијих права и робовласничких односа.
Персијско царство (Иран) успоставило је дотада незабележене принципе људских права у 6.
веку п.н.е. током владавине Кира Великог. После његовог освајања Вавилоније 539. године
п.н.е., краљ је издао тзв. Киров цилиндар, откривен 1879. године, који данас многи сматрају
првим документом о људским правима. У цицлиндру је декларисано да сви поданици у царству
могу да слободно исповедају своју веру. Такође је прописано
напуштање ропства, па су све палате краљева Персије градили најамни радници, а
не робови како је то било уобичајено у то време. Ове две реформе огледају се и у
библијским књигама Хроника и Езре, које наводе да је Кир ослободио из ропства
јудаистичке вернике и дозволио има да се врате у домовину. Цилиндар се данас
налази у Британском музеју, а реплика се чува у седишту УН.
