EKONOMIJA
- skripta za I deo (by Stepke)-
1. Predmet ekonomije; Makroekonomska i mikroekonomska analiza;
Pozitivna i normativna ekonomija.
Prema jednoj od definicija
Pola Semjuelsona
, “Ekonomija predstavlja proučavanje bogatstva”.
Prema veoma prihvaćenoj definiciji
Lajonela Robinsa
, “Ekonomija je nauka koja proučava
ljudsko ponašanje kao odnos izmedju ciljeva i oskudnih sredstava koja mogu imati više
alternativnih upotreba”.
Po njemu,da bi ljudsko ponašanje bilo ekonomska akativnost,potrebno je da:
1. postoji više ciljeva
2. ciljevi razlikuju po prioritetima
3. sredstva ograničena
4. imaju više alternativhih upotreba
Ekonomija može biti
teorijska
i
primenjena.
Teorijska ekonomija
se bavi proučavanjem pojedinačnih i opštih privrednih pojava,ali samo na
visokom stepenu apstrakcije. Ona se deli na
makroekonomsku
i
mikroekonomsku analizu
,a
ovakvu podelu su dali
Anton Rangar Friš
i
Gotfrid Haberler
.
Makroekonomska analiza
se bavi istraživanjem privrede kao celine gde se ona svodi na
mali broj krupnih ekonomskih agregata.
Mikroekonomska analiza
se bavi proučavanjem pojedinačnih ekonomskih odnosa
pojedinaca i preduzeća, individualnih proizvođača i potrošača.
Primenjena ekonomija
koristeći opšte ekonomske zakone koje daje teorijska ekonomija, daje
najbolja praktična rešenja za iskrsle konkretne probleme.
Podelu ekonomske nauke na
pozitivnu
i
normativnu
prvi je dao
Džon Nevil Kejns
.
Pozitivna ekonomija
nema vrednostnih sudova,ideoloških i političkih opredeljenja i objašnjava
ekonomsku stvarnost onakvu kakva zaista jeste.
Normativna ekonomija
uvodi različite etičke kodekse,politička uverenja, i daje savete i
preporuke za vođenje ekonomske politike.
Na primer
pozitivan
stav je.“Ako država izvrši povećanje stope poreza na prihod građana,
smanjuju se mogućnosti povećanja njihove zarade“, dok bi
normativan
bio “Država treba da
poveća poreska opterećenja za bogatije, a da ih smanji za siromašnije“.
U prvom slučaju se opisuje “šta će se desiti ako”, dok se u drugom “daje savet”.
www.puskice.org
2. Makroekonomski ciljevi i makroekonomski instrumenti;
Ekonomske kategorije i ekonomski zakoni.
Makroekonomski ciljevi
su :
1) Stabilan rast nacionalnog obima proizvodnje
2) Stabilan nivo cena
3) Visok nivo zaposlenosti
4) Uravnotežen platni bilans
i njima se vrši merenje performansi nacionalne ekonomije.
Za ostavrivanje ovih ciljeva koriste se brojni
makroekonomski instrumenti
, kojima se utiče na
tempo i smer ekonomskih aktivnosti. Najvažniji su:
1) Fiskalna politika
2) Monetarna politika
3) Politika dohodka i cena
4) Međunarodna ekonomska politika
Idealno stanje privrede bi bilo u slučaju postignutog
stanja opšte ravnoteže
, koje se može
izraziti formulom:
Y + U = P + I
gde je:
Y
-
proizvodnja
;
U
-
uvoz
;
P
-
potrošnja
;
I
-
izvoz
.
Međutim, postizanje ovakvog idealnog stanja remeti problem: istovremeno rešavanje nekoliko
konfliktnih ciljeva i žrtvovanje jednog cilja radi ostvarenja drugog, tzv.
trade of
.
Rešenje pruža
teorija ekonomske politike
čiji je osnivač
Jan Tinbergen
.
Tri osnovna principa ove teorije su:
a) potrebno je najmanje onoliko instrumenata koliko ima ciljeva
b) instrumenti moraju biti različiti i nezavisni
c) za svaki cilj odabrati najefikasniji instrument
Ekonomske kategorije
predstavljaju opšte pojmove kojima se izražavaju odnosi u procesu
društvene proizvodnje, na različitim stepenima ljudskog razvitka. To su na primer: roba, novac,
cena, kamata, profit itd.
Prema
Oskaru Langeu
ekonomski zakoni se mogu svrstati u četiri kategorije:
1. opšti
2. posebni
3. koji deluju u jednoj fazi proizvodnje
3. koji ne deluju u svim načinima proizvodnje
Ekonomski zakoni
su nužnosti koje vladaju u procesu društvene proizvodnje, tj.u proizvodnji,
raspodeli, razmeni i potrošnji. Oni su
objektivni
i definišu se kao
tendencije
.
Objektivnost se ogleda u tome što se ne mogu uspostavljati i ukidati voljom ljudi.
www.puskice.org
Predstavnik merkantilizma
Žan Batist Kolber
se zalagao za osvajanje novih kolonija,
Antoan
de Mokretjen
je u svom delu “
Traktat političke ekonomije posvećen kralju i majci kraljici
”
(
1615
. godine) prvi put definisao političku ekonomiju, dok se
Tomas Man
zalagao za razvoj
spoljne trgovine.
5. Razvoj ekonomije: Fiziokratizam
Fiziokratizam
nastaje u Francuskoj sredinom 18.veka, kao reakcija protiv merkantilizma. Naziv
fiziokratizam potiče od reči fiziokratija, što znači
vladavina prirode
.
Ekonomska politika koju su vodili merkantilisti dovela je poljoprivredu u izuzetno težak položaj jer
je uvoz poljoprivrednih proizvoda bio dozvoljen, a njihov izvoz zabranjen. Zbog ovakve teške
situacije, sledbenici fiziokratizma su u prvi plan stavili baš poljoprivredu.
Marsije de la Rivijera
je zastupao ideju ekonomske slobode, po kojoj privreda treba da bude
prepuštena samoj sebi po tzv. principu
laisser faire - laisser passer
(“neka stvari idu svojim
tokom“).
Glavni predstavnik fiziokratizma je
Fransoa Kene
, koji je u svom delu “Ekonomske tablice“
(
1758
. godine) prvi put prikazao
društvenu proizvodnju kao celinu
.
Keneov model proste društvene reprodukcije
OBJAŠNJENJE
: U društvenoj zajednici postoje tri klase ljudi :
1.
Proizvodna klasa
(stvara novu vrednost)
2.
Vlasnička klasa
(prisvaja višak proizvoda)
3. “
Sterilna
“
klasa
(proizvodi industrijske proizvode,ali ne stvara novu
vrednost)
Vlasnička klasa raspolaže sa 2 milijarde novca godišnje, prikupljene od zemljišne rente.
Proizvodna klasa raspolaže sa ukupno 5 milijardi, od čega 3 milijarde čine hrana i 2 milijarde
sirovine.
Sterilna klasa proizvodi 2 milijarde industrijskih proizvoda.
I čin: Vlasnička klasa kupuje od proizvodne klase hranu za jednu milijardu novca
II čin: Vlasnička klasa kupuje od sterilne klase industrijske proizvode za drugu milijardu
novca
III čin: Proizvodna klasa za jednu milijardu novca (dobijenih od vlasničke klase) kupuje
industrijske proizvode od sterilne klase
IV i V čin: Sterilna klasa za 2 milijarde novca (od vlasničke i proizvodne klase) kupuje za
sebe hranu i sirovine od proizvodne klase, čime stvara sebi uslove za dalju proizvodnju.
www.puskice.org
VI čin: Proizvodna klasa svoje 2 milijarde novca (od sterilne klase) daje vlasničkoj klasi kao
rentu za zemljište.
Time je čitav proces završen, koji se kasnije ciklično ponavlja.
www.puskice.org
7. Teorija vrednosti: pojam, vrste i razvoj teorije radne vrednosti;
Teorija granične (marginalne) korisnosti.
Prelaskom sa naturalne na robno-novčanu privredu počelo je formiranje cena. Daljim
proučavanjem,došlo se do zaključka da je glavni faktor koji determiniše cenu u stvari
vrednost
.
Prema tome,
cenu
možemo definisati kao
vrednost robe izražene u novcu
.
Najveći uticaj u ekonomskoj teoriji imale su dve vrste teorija vrednosti:
Teorija troškova proizvodnje
tvrdi da se vrednost robe formira kao zbir cena pojedinačnih
činilaca proizvodnje te robe,a to su:
1. Najamnina (za plaćanje radnika)
2. Profit (na uloženi kapital)
3. Renta (naknada za korišćeno zemljište)
Ova teorija ne polazi od proizvodnje,već od raspodele,što znači da se ništa ne može raspodeliti
ako se prethodno ne proizvede.
Teorija radne vrednosti
tvrdi da vrednost robe predstavlja ukupna utrošena količina rada za
proizvodnju te robe.
Problem ove teorije javlja se prilikom kvantifikovanja veličine vrednosti robe. On se može rešiti
poređenjem dohodaka sa dohodcima drugih učesnika u proizvodnji iste robe.
Međutim,dokazano je da cena ne zavisi samo od vrednosti robe, već i od ponude i tražnje.
Vilijem Peti
se smatra začetnikom ove teorije. On je razlikovao dve vrste cena:
1. Političku cenu - koja zavisi od ponude i tražnje
2. Prirodnu cenu - koja zavisi od količine rada utrošene za proizvodnju robe
Teoriju je dalje razvio
Adam Smit
koji tvrdi da roba ima dve vrste vrednosti:
1. Upotrebna vrednost - osobina robe da može da zadovolji svaku čovekovu potrebu
2. Prometna vrednost - osobina robe da se može razmeniti na tržištu za druge robe
On takođe tvrdi, da samo rad može biti merilo vrednosti roba.
David Rikardo
smatra da se vrednost robe sastoji od dve komponente, a to su:
1. Vrednost utrošenih sredstava za proizvodnju
2. Vrednost radne snage
Prema njegovim shvatanjima, kapitalisti i radnici ulažu svoj kapital i radnu snagu u
proizvodnju, nadstojeći da posle prisvoje što veći deo vrednosti. Povećanjem najamnine
(za plaćanje radnika), smanjuje se profit kapitaliste, i obratno. Međutim, Rikardo nije uspeo
da objasni poreklo profita.
Na to je odgovorio
Karl Marks
koji u svom
Zakonu vrednosti radne snage
objašnjava
da je radnik u kapitalizmu plaćen po vrednosti, a da stvara veću vrednost nego što je
vrednost njegove radne snage, koja tek u kapitalizmu postaje roba.
Da bi se to dogodilo, potrebno je ispoštovati dva uslova:
1. da radnik postane vlasnik svoje radne snage kako bi je mogao prodavati
2. da su radnici lišeni sredstava za proizvodnju, kako bi bili primorani da prodaju
jedinu robu kojom raspolažu - radnu snagu
Radna snaga ima dva bitna svojstva:
1. Upotrebnu vrednost - da može da stvori veću vrednost nego što je njena
sopstvena
2. Vrednost - koju određuje radno vreme potrebno za proizvodnju
Vrednost radne snage se stalno menja u zavisnosti od tri grupe faktora:
a) Istorijskih - menja se u zavisnosti od stepena razvijenosti društva
www.puskice.org
