Krivicno pravo

1. Pojam krivičnog prava

-Osnovni cilj i svrha postojanja krivičnog prava kao grane pozitivnog prava jeste obavljanje zaštitne funkcije. Ta zaštita se 
ostvaruje popisivanjem određenih ponašanja kao krivičnih dela i propisivanjem krivičnih sankcija za ta dela, kao i uslova za 
nihovu primenu prema učiniocama krivičnih dela.
-Cilj je suzbijanje kriminaliteta, odnosno pružanje zaštite najznačajnijim dobrima i vrednostima od ponašanja koja ih 
povređuju ili ugrožavaju.
-Krivično pravo je neophodno za obezbeđenje osnovnih uslova za uspešan zajednički život.

-Krivično pravo je zakonsko pravo- pravo zasnovano na zakonu. Za razliku od ostalih grana prava u kojima i drugi pravni akti 
sadrze pravne norme, jedini pravni akt kojim se može propisati krivičnopravna norma jeste zakon. Međutim, mora postojati i 
visok stepen verovatnoće da će se te norme zaista primenjivati, da će se prema učincima krivičnih dela primeniti kazna ili 
druga krivična sankcija. 

-Primarni cilj krivičnog prava nije primena kazne i krivičnih sankcija, već se on zasniva na pretpostavci da većina građana 
neće vršiti krivična dela. Samo u slučaju kada pojedinci iznevere očekivanja u tom smislu, na njih se primenjuju krivične 
sankcije. Krivično pravo može da funkcioniše samo ako primena krivičnih sankcija u jednom društvu predstavlja izuzetak, 
ako se one primenjuju samo u odnosu na jedan manji broj članova tog društva. Ako se kazna suviše često primenjuje ona gubi 
svoj izuzetni karakter, a time i efikasnost, a suviše selektivna i retka primena krivičnog prava slabi njegovu zaštitnu funkciju.

-Krivično pravo shvaćeno kao sistem zakonskih normi i kao deo pozitivnog prava predstavlja krivično pravo u objektivnom 
smislu.

Sistem zakonskih normi koje čine krivično zakonodavstvo regulišu dve celine na koje se krivično pravo može 

podeliti, a to su njegov opšti i posebni deo.

-

Opšti deo sadrži odredbe relevantne za sve ili većinu krivičnih dela

-

Posebni deo sadrži zakonske norme kojima se određena ponašanja proglašavaju krivičnim delima.

-Krivično pravo u subjektivnom smislu jeste pravo na kažnjavanje – ius puniendi. Ono pripada samo državi, ali nije 
neograničeno. Zasniva se na državnoj prinudi, pa je i krivično pravo kao grana prava i kao deo javnog prava izrazito državno 
pravo.

-Što se tiče naziva ove grane prava, u većini zemalja koristi se naziv „kazneno pravo“
-Naziv „krivično pravo“ koji se kod nas koristi od kraja XIX veka, prihvatljiviji je ne samo zato što danas kazna nije jedina 
krivična sankcija, već i zato sto se on vezuje za centralni pojam krivičnog prava – za krivicu. Kod nas „kazneno pravo“ ima 
jedan širi smisao.

-Što se tiče sredstava za zaštitu od društveno opasnih ponašanja i njihovo suzbijanje, uobičajena je njihova podela na 
represivna i preventivna.
- Represivna sredstva imaju za cilj primenu sankcije u odnosu na već učinjeno krivično delo ; okrenuta su prošlosti.
- Preventivnim sredstvima se nadstoji sprečiti društveno opasno ponašanje pre nego što je učinjeno; okrenuta su ka 
budućnosti.
- U represivna sredstva se ubraja krivično pravo, a u preventivna razne mere i aktivnosti u oblasti socijalne politike ( npr. na 
planu obrazovanja i vaspitanja, poboljšanja životnog standarda, suzbijanje alkoholizma, narkomanije, itd.).
- Krivično pravo, i pored svoje izražene represivne komponente, za krajnji cilj ima prevenciju. Represija je u funkciji 
prevencije. Specijalna prevencija postoji kada se kaznom utiče na nekog ko je već učinio krivično delo, da ga više ne čini. 
Generalna prevencija postoji kada se kaznom utiče na buduće, potencijalne učinioce.
- Krivično pravo reguliše heterogene društvene odnose, ali to čini parcijalno i fragmentarno, pa se govori o fragmentarnom 
karakteru krivičnog prava.
- Krivično pravo treba da pruža zaštitu samo najznačajnijim, a ne svim dobrima
- Ta dobra se ne štite potpuno, već samo od najopasnijih oblika napada na njih, tj. u onim segmentima gde je zaštita koju 
pruzaju druge grane prava nedovoljna.

2. Pojam krivičnog zakona i krivičnog zakonodavstva

-Krivični zakon je zakonska norma kojom se reguliše neko pitanje iz oblasti krivičnog prava (opšteg ili posebnog dela).
- Krivični zakon može biti shvaćen kao jedna zakonska norma ili kao sistemski zakon koji reguliše materiju krivičnog prava, 
ali ne u potpunosti, jer bi to onda bila kodifikacija, tj. kodeks – krivični zakonik.
- Krivično zakonodavstvo je skup ili sistem krivičnih zakona koji važe u jednoj zemlji, pod čime se podrazumevaju svi zakoni 
koji regulišu krivičnopravnu materiju.

1

- Krivično zakonodavstvo u Srbiji čine „ Krivični zakonik“ (KZ), kao i „Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i 
krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica „ , a u Crnoj Gori „Krivični zakonik RCG“ , kao i sporedno krivično zakonodavstvo, tj. 
krivičnopravne odredbe koje sadrže pojedini zakoni obe republike, odnosno države članice.
- Posle formiranja državne zajednice SCG određeno vreme se primenjivalo postojeće krivično zakonodavstvo. U Srbiji je to 
značilo primenu dva krivična zakona: ranijeg KZSRJ, koji je preimenovan u Osnovni krivični zakon, i Krivičnog zakona 
Srbije donetog 1977. Do kodifikacije krivičnog zakonodavstva u Srbiji došlo je donošenjem novog Krivičnog zakonika u 
septembru 2005., dok je u Crnoj Gori to učinjeno u decembru 2003., kada je donet Krivični zakonik Crne Gore.
- Krivično zakonodavstvo ima svoj opšti i posebni deo. U Srbiji je materija opšteg dela regulisana u KZ, dok posebni deo 
obuhvata sva krivična dela propisana u KZ, kao i u sporednom krivičnom zakonodavstvu.
- Krivični zakonik se sastoji od opšteg i posebnog dela. Opšti deo sadrži pravila i institute koji su zajednički za sva pojedina 
krivična dela. Posebni deo kao katalog krivičnih dela, podeljen je dalje u grupe krivičnih dela prema objektu krivinopravne 
zaštite.
- Osim razlikovanja na materijalno i procesno krivično zakonodavstvo u okviru materijalnog krivičnog zakonodavstva pravi 
se razlika između osnovnog i posebnog (sporednog) krivičnog zakonodavstva.
- U Srbiji se osnovno krivično zakonodavstvo nalazi u Krivičnom zakoniku RS i ZOMUKD, a u Crnoj Gori u Krivičnom 
zakoniku RCG.
- Posebno ili sporedno krivično zakonodavstvo nalazi se u zakonima koji regulišu vrlo različite oblasti. Postoje određeni 
razlozi da neka krivična dela ostanu propisana onim zakonima koji inače regulišu neku drugu, a ne krivičnopravnu materiju. 
(npr. Zakon o proizvodnji i prometu lekova, Zakon o deviznim poslovima, Zakon o sistemima veza, itd.).
- Sporedno krivično zakonodavstvo karakteriše izuzetno naglašena heterogenost. Pojednim zakonima se regulišu specifične 
oblasti društvenog života (npr. neke oblasti privrede, porezi, devizno poslovanje, itd.).
     Njime se predviđaju samo pojedina krivična dela, ali ne i opšte odredbe. Jedna od osnovnih slabosti sporednog KZ  jeste to 
što je ono regulisano u brojnim zakonima koji su nedovoljno međusobno usklađeni.
     I zakonodavna tehnika koja se u njemu koristi značajno se razlikuje od one u posebnom delu krivičnog zakonika.
-Opšti deo KZ primenjuje se u odnosu na sva krivična dela, bilo da su ona propisana u KZ, bilo u sporednom krivičnom 
zakonodavstvu. 

3. Izvori krivičnog prava

-Izvori krivičnog prava se mogu deliti na osnovu različitih kriterijuma. Najvažnije su podela na međunarodne i nacionalne i 
na neposredne i posredne, a može se govoriti i o glavnim ili osnovnim i sporednim ili dopunskim izvorima.

MEĐUNARODNI IZVORI

-Međunarodni ugovori su posredni izvor krivičnog prava. Ustav SRJ je predviđao da međunarodni ugovori koji su 
ratifikovani i objavljeni predstavljaju deo unutrašnjeg pravnog poretka.
- Ustavna povelja drž. zajednice SCG ide i dalje u tom pogledu i predviđa da ratifikovani međunarodni ugovori i 
opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom SCG i pravom država članica.
-  I pored toga, neposredna primena međunarodnih ugovora u oblasti krivičnopravne materije samo izuzetno dolazi u obzir. 
Međunarodna akta nisu u dovoljnoj meri precizna, niti sadrže propisanu sankciju da bi se mogla neposredno primenjivati.
- Jugoslavija je ratifikovala veći broj međunarodnih konvencija ( npr. Ženevske konvencije iz 1949. i dopunski protokoli iz te 
konvencije iz 1977.) na osnovu kojih je u svoje zakonovodstvo unela veći broj krivičnih dela.
-Postoji i veći broj bilateralnih ugovora, pre svega u oblasti međunarodne pomoći u krivičnim stvarima.

NACIONALNI IZVORI

1. USTAV

-Ustav Srbije i Crne Gore sadrži dve vrste odredaba od značaja za krivično pravo. Prve su one koje određuju krivičnopravne 
principe podižu i na ran ustavnih principa (npr. načelo zakonitosti). Druge su one koje predstavljaju osnov propisivanja 
određenih inkriminacija (npr. predviđeno je da je nezakonito lišenje slobode kažnjivo).
-Pošto su realizovane kroz krivično zakonodavstvo, ove odredbe predstavljaju posredan izvor krivičnog prava.

2. ZAKON

-Zakon je jedini glavni i neposredni izvor našeg krivičnog prava. To je posledica dosledno sprovedenog načela zakonitosti u 
krivičnom pravu. To ne znači da je on isključivi izvor krivičnog prava, jer se kao posredni i dopunski izvori javljaju i drugi 
pisani pravni propisi.
-Zakonske izvore krivičnog prava u Srbiji predstavljaju KZ i krivičnopravne norme iz sporednog zakonodavstva. U CG 
zakonske izvore čine KZ CG i sporedno krivično zakonodavstvo.

2

5. kada se zakoni razlikuju u pogledu mogućnosti za izricanje kazne, odnosno dr. kriv. sankcije.

-Prilikom upoređivanja, krivičnopravna odredba se mora posmatrati u celini.
-U slučaju spora -  kada se ne može utvrditi koji je zakon blaži za učinioca, treba ostati pri osnovnom pravilu i primeniti 
zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.
- Pitanje je do kada se može primeniti blaži zakon – da li samo do pravosnažne presude ili i u postupku vanrednih pravnih 
lekova. Prihvata se mišljenje da je primena blažeg zakona moguća i posle donošenja prav. presude, ako je u postupku po 
nekom pravnom leku ponovo došlo do glavne rasprave, tj, ako se o stvari ponovo meritorno odlučuje.
- Što se tiče zakona sa ograničenim vremenskim trajanjem, koji su stroži i donose se za određene prolazne situacije (posle 
prolaska tih vanrednih okolnosti, ti zakoni prestaju da važe), novi KZ rešava ovo pitanje tako što se na učinioca krivičnog dela 
koje je predviđeno zakonom sa određenim vremenskim trajanjem primenjuje taj zakon bez obzira kad mu se sudi, osim ako 
tim zakonom nije drugačije određeno.

5. Prostorno važenje krivičnog zakonodavstva

-Pravila o prostornom važenju krivičnog zakonodavstva rešavaju pitanje čije će krivično zakonodavstvo u konkretnom slučaju 
biti primenjeno. Svaka država teži tome da primeni sopstveno k.z. onda kada za to ima interesa. Taj interes postoji kada je 
krivično delo izvršeno na teritoriji određene zemlje, kada je krivično delo učinio njen državljanin i kada je krivično delo 
učinjeno protiv njenih interesa ili protiv njenog državljanina.
- U krivičnom pravu se primenjuju 4 principa: teritorijalni, personalni, realni (zaštitni) i univerzalni princip.

TERITORIJALNI PRINCIP ( važenje našeg k.z. za dela učinjena u zemlji)
-Teritorijalni princip je osnovni princip važenja našeg krivičnog zakonodavstva, jer je svaka država zainteresovana da na 
svojoj teritoriji osigura primenu svog prava. On se u praksi najčešće i primenjuje, a ostali principi primenjuju se samo u 
slučajevima kada se ne može primeniti teritorijalni princip, odnosno, kada je krivično delo učinjeno u inostranstvu.
- Prema teritorijalnom principu krivično zakonovodstvo Srbije primenjuje se na sva krivična dela koja su učinjena na teritoriji 
Srbije nezavisno od državljanstva učinioca. Isto važi i za Crnu Goru.
-Pod pojmom teritorije Srbije podrazumevaju se suvozemna teritorija, vodene površine unutar njenih granica, kao i vazdušni 
prostor nad njima.
-Teritorijalni princip je proširen principom zastave broda i principom registracije aviona. To znači da naše k.z. važi za svakog 
ko učini krivično delo na domaćem brodu, bez obzira na to gde se brod nalazi u vreme izvršenja dela, kao i za svakog ko učini 
krivično delo u domaćem civilnom vazduhoplovstvu dok je u letu i bez obzira gde se nalazi.
- Naše krivično pravo predviđa mogućnost da se krivično gonjenje stranca koji je učinio krivično delo na teritoriji Srbije, pod 
uslovom uzajamnosti, ustupi stranoj državi.
- Ako stranac ima prebivalište u stranoj državi, uslov je da je učinjeno krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do 10 
godina ili krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja.
-U slučaju kada je delo učinjeno na teritoriji Srbije, a u stranoj državi je pokrenut ili dobršen krivični postupak, krivično 
gonjenje u Srbiji preduzeće se samo po odobrenju republičkog javnog tužioca.
- Izuzetak od primene teritorijalnog principa predviđa međunarodno javno pravo, a odnosi se na lica koja uživaju potpuni 
diplomatski imunitet za koja važi njihovo nacionalno zakonodavstvo.

REALNI, PERSONALNI I UNIVERZALNI PRINCIP ( važenje našeg k.z. za dela učinjena u inostranstvu)

1. REALNI PRINCIP

-Primena realnog ili zaštitnog principa dovodi do toga da se krivično pravo jedne države primenjuje na sva krivična dela 
učinjena na štetu te države ili njenih građana. Razlikuju se: primarni realni princip i supsidijarni realni princip.

a)  PRIMARNI REALNI PRINCIP – naše k.z. važi za svakog (i našeg državljanina i stranca) ko u inostranstvu učini 

neko krivično delo protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije (izuzimajući krivična dela izazivanja nacionalne, 
rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti) ili učini krivično delo falsifikovanja domaćeg novca.
U ovim slučajevima važi princip apsolutne primene našeg prava, čak i onda kada je učinilac u inostranstvu osuđen i kaznu 
izdržao. Strana sudska presuda ima značaja samo utoliko što će se kazna koja je izdržana u inostranstvu uračunati u kaznu 
koju izrekne domaći sud.

b)  SUPSIDIJARNI REALNI PRINCIP – k.z. Srbije važi i za stranca koji u inostranstvu učini prema našoj zemlji 

neko drugo krivično delo, a ne samo ona u odnosu na koja se primenjuje primarni (bezuslovni) realni princip. Ono važi i za 
stranca koji učini bilo koje krivično delo protiv državljanina Srbije. U oba slučaja potrebno je da se stranac zatekne na 
teritoriji naše zemlje ili da joj bude ekstradiran.
U slučaju kada je delo učinjeno prema našoj zemlji reč je o primeni realnog principa, a kada je učinjeno na štetu našeg 
državaljanina o pasivnom personalnom principu, koji takođe spada u realni princip. Oba su supsidijarnog (uslovnog) 
karaktera. Ovde nema potrebe za primenom našeg krivičnog prava u slučaju da je došlo do primene stranog krivičnog prava.

4

2. PERSONALNI PRINCIP

-Prema ovom principu, naše k.z. se primenjuje na naše državljane koji u inostranstvu učine krivično delo i onda kada se radi o 
bilo kojem krivičnom delu, a ne samo o onima koja su obuhvaćena primarnim realnim principom.
- k.z. Srbije primeniće se i na onog učinioca koji je postao državljanin Srbije pošto je učinio krivično delo.
-Razlog za primenu ovog principa jeste da naši državljani dolaskom u Srbiju ne bi izbegli odgovornost za krivična dela 
učinjena u inostranstvu.

3. UNIVERZALNI PRINCIP

-Prema ovom principu, naše k.z. važi i za stranca koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo 
za koje se prema zakonodavstvu zemlje u kojoj je učinjeno može izbeći zatvor u trajanju od 5 godina ili teža kazna.
- Uslovi su da se stranac zatekne na našoj teritoriji, a ne bude ekstradiran stranoj državi, kao i da je delo kažnjivo i po zakonu 
zemlje u kojoj je učinjeno. Sud ne može izreći težu kaznu od kazne koju predviđa krivično zakonodavstvo zemlje u kojoj je 
delo učinjeno. I ovaj princip je supsidijarnog karaktera.

-Supsidijarni realni, personalni i univerzalni princip neće biti primenjeni u 4 slučaja:
1. ako je učinilac potpuno izdržao kaznu na koju je u inostranstvu osuđen
2. ako je u inostranstvu pravosnažnom presudom oslobođen ili mu je kazna oproštena
3.ako je prema neuračunljivom učiniocu u inostranstvu izvršena odgovarajuća mera bezbednosti
4. ako je za krivično delo po stranom zakonu za krivično gonjenje potreban zahtev oštećenog, a takav zahtev nije podnet.

-Za primenu sups. realnog, per. i univ. principa potrebno je da se za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je delo 
učinjeno. U suprotnom, gonjenje se može preduzeti samo po odobrenju republičkog javnog tužioca.
- Pritvor, lišenje slobode u ekstradicionom postupku, kao i kazna koju je učinilac izdržao na osnovu presude inostranog suda, 
uračunava se u kaznu koju izrekne domaći sud za isto krivično delo.
- Kod sups. real, per. i univ. principa uračunavanje kazne izdržane u inostranstvu dolazi u obzir samo ako je učinilac 
delimično izdržao kaznu, jer ako je izdržao u celini do krivičnog gonjenja neće ni doći.

6. Opšti pojam krivičnog dela – shvatanja u našoj teoriji

-Određivanje opšteg pojma krivičnog dela predstavlja jedno od najvažnijih, ali i najsloženijih pitanja u nauci krivičnog prava.
- Opšti deo krivičnog prava bavi se samo određivanjem opšteg pojma krivičnog dela – utvrđivanjem opštih obeležja koja 
mora posedovati bilo koje ponašanje da bi se moglo smatrati krivičnim delom. Osim tih obaveznih opštih obeležja, kod 
svakog pojedinog krivičnog dela javljaju se posebna, konkretizovana obeležja, koja čine posebne pojmove tih krivičnih dela, 
što predstavlja materiju posebnog dela krivičnog prava.
- U našoj teoriji je i dalje prisutan klasičan pojam krivičnog dela koji potiče iz nemačke doktrine. On je relativno jednostavan 
i praktičan za primenu, ali to nije dovoljan razlog da se potpuno zanemare neka novija shvatanja i da se neka od njih bar 
delimično ne prihvate.
- Pojam krivičnog dela se određuje u formalnom i materijalnom smislu.
- Formalni pojam krivičnog dela ograničava se na njegove pravne elemente, dok materijalni pojam teži da odredi njegovu 
suštinu, odnosno sadržinu krivičnih dela.
- Formalni ili pravni pojam krivičnog dela ima veći značaj za nauku krivičnog prava U okviru njega u starijoj nemačkoj 
krivičnopravnoj literaturi postojao je sukob sa 2 shvatanja: realističkog i normativnog.
- Prema realističkom shvatanju, krivično delo jeste ljudsko delo kao fizički, realni fenomen.
- Prema normativnom ili jurističkom shvatanju, krivično delo je isključivo pravni pojam, ono je negacija prava.
- U našoj teoriji, to je, pre svega, delo čoveka koje prouzrokuje povredu prava. Prednost se daje realističkom pojmu. Kao dalji 
formalni elementi krivičnog dela koji su nesporni, javljaju se protivpravnost i određenost u zakonu. Postoji i saglasnost da kao 
obavezni element u formalni pojam treba uneti i jedan subjektivni element, a to je vinost- krivica, koja se u našoj teoriji 
uprošćeno shvata kao psihički odnos učionica prema delu. 
- Što se tiče materijalnog pojma krivično delo, njegovo određivanje se svodi na nastojanje da se postave materijalni 
kriterijumi za određivanje koje ljudsko ponašanje prema nekim svojim osobinama zaslužuje da bude proglašeno krivičnim 
delom.
- U našoj teoriji se kao centralni element tog pojma javlja društvena opasnost nekog ponašanja koja mu daje karakter 
krivičnog dela.
- U našoj teoriji, uobičajeno je da se opšti pojam krivičnog dela određuje kao delo učinjeno sa vinošću koje je društveno 
opasno, protivpravno i u zakonu određeno kao krivično delo.
- Postoji opšta saglasnost da u pojam krivičnog dela ulaze najmanje tri elementa:

1. radnja čoveka
2. protivpravnost
3. vinost

5

pojavljuje se u okviru tog elementa. Radnja u krivičnopravnom smislu mora imati i subjektivni sadržaj, pa tako ulazi u onu 
sferu koju obuhvata krivica. Ono što je u zakonu predviđeno kao krivično delo po pravilu je  i protivpravno. 
-I krivica je na neki način već delimično sadržana u zakonskom opisu krivičnog dela. Na nivou predviđenosti u zakonu vrši se 
podela na umišljajna i nehatna krivična dela kao 2 različita tipa krivičnih dela.
- Redosled pojedinih elemenata nije dat proizvoljno i on se ne može menjati, a da ne dođe do posledica. Postepenost u 
utvrđivanju ostvarenosti navedena 4 elementa je veoma važna. Prilikom rešavanja konkretnih slučajeva i primene krivičnog 
prava uvek se počinje sa radnjom, a završava sa krivicom.
- Četiri obavezna elementa u pojmu krivičnog dela istovremeno predstavljaju i 4 stepena ili nivoa kroz koje se mora proći da 
bi se na kraju moglo konstatovati da li je učinjeno krivično delo.

8. Pojam i funkcije radnje krivičnog dela

U našoj kao i stručnoj krivičnoj literaturi, radnji kriv.dela se pridaje izuzetan značaj jer se ističe da je ono jezgro kriv.prava i 
krivičnog dela, ali se ne dolazi baš uvek do zadovoljavajućeg rezultata. 
U pogledu određivanja pojma radnje kriv.dela javlja se više teorija: 
1.Kod nas je skoro opšteusvojena OBJEKTIVNO-SUBJEKTIVNA ili KAUZALNA TEORIJA (naturalistički pojam radnje) 
koji potiče iz starije nemačke doktrine. Prema njoj radnja je voljni telesni pokret ili voljno prepuštanje da se preuzme telesni 
pokret.
Sadržina volje tj.ono što je učinilac hteo preduzimajem radnje, irelevantna je za postojanja rdnje prema ovoj teoriji. Osnovna 
njena salbost je to što radnju vidi samo kao fiziooški fenomen posmatran sa aspekta prirodnih nauka.

2. FINALNA TEORIJA RADNJE smatra da nije dovoljno da je voljnom radnjom pokrenut spoljni uzročni proces, već se 
zahteva usmerenost radnje na ostvarenje nekog cilja,tj.radnja je vršenje neke ciljne delatnosti. Tom se shvatanju može 
prigovoriti da obuhvata suviše mnoho, delimično i ono što je sadržina drugih elemenata opšteg pojma.

3.SOCIJALNA TEORIJA je novija teorija , za koju je važna normativna ocena i vrednovanje odnosa ljudske radnje prema 
spoljnom svetu u društvenoj stvarnosti. Da bi se neko ponašanje moglo smatrati radnjom kriv.dela ono mora imati određeni 
društveni značaj. Slabost ove teorije jeste u njenoj neodređenoti i neprocenjivosti.

4.PERSONALNA TEORIJA je takođe novija teorija, koja radnju kriv.dela određuje kao ispoljavanje loičnosti ali i ona kao i 
prethodna suviše proširuje krug radnji koje bi se mogle smatrati radnjom krivičnog dela (npr.čitanje romana ili slušanje 
muzike prestavlja ispoljavanje ličnosti ali teško može biti radnja kriv.dela).

5.NEGATIVNI POJAM RADNJE prema njemu radnju krivična dela čini neizbegavanje onoga što se moglo izbeći.
Radnja krivičnih dela ima sl. funkciju. Ona ima ulogu:

1.Osnovnog elementa- ona je viši pojam(genus proximum) koji obuhvata sve oblike ispoljavanja kažnjivog ponašanja. Ona 
obuhvata činjenje i nečinjenje, umišljajnu i nehatu radnju, dovršenu i nedobvšenu radnju. Ostvarivanje volje se može ispoljiti 
i vrlo različitim oblicima počev od jednog prostog telesnog pokreta pa do vrlo složenih događaja i procesa.

2.Povezujućeg elementa- ona predstavlja noseći stubjer se ostali elementi u pojmu kriv.dela javljaju kao atributi radnje- uslovi 
koje radnja mora da ispuni da bi predtavljala kriv.delo . Radnja ne sme da sadrži ono što je sadržano u drugim elementima u 
pojmu k.d tj. ono mora biti neutralno u odnosu na predviđnost zakonom. Ali ne sme se ići u drugu krajnost, ona sadržinski ne 
sme biti prazna jer onda ostali elemeti kao njeni atributi ne bi mogli biti uspešno za nju vezani.

3.Razgraničavajućeg elementa- ona je element koji treba sa isključi sve događaje koji ne mogu predstavljati radnju k.dela, 
mora da izvrši razganičenje u odnosu na ono što je krivičnopravno irelevantno.
-Prema opšteusvojenom shvatanju, nema redne krivičnog dela onda kada je ona preduzeta pod uticajem apsolutne sile (vis 
absoluta) – neodoljive sile koja potpuno isključuje donošenje ili realizovanje odluke od strane onoga prema kome je 
primenjena, jer joj se ni na koji način nije mogao suprotstaviti, čime se isključuje voljna radnja, a time i krivično delo.
-Kompulzivna sila (vis compulsiva)  i pretnja utiču na donošenje odluke koja se javlja kao iznuđena, ona utiče na volju 
učinioca ali je ne isključuje čime ne isključuje ni postojanje radnje. Radnja krivičnog dela postoji, a na planu krivice se može 
postaviti pitanje da li i kako to utiče na njeno postojanje.
-Radnje k.d. nema u stanjima gubitka svesti, ni u slučaju refleksnih pokreta koji su organska posledica spoljnih nadražaja.
-Sporno je pitanje tzv. automatizovanih radnji. Preovlađujuće shvatanje da, pošto kod njih nije sasvim isključena volja radnja 
krivičnih dela postoji.
- Do prihvatljivog pojma radnje krivičnog dela se može doći spajanjem određenih teorija. Prihvata se mešoviti socijalno-
personalni pojam radnje, prema kojem bi radnja bila društveno relevantno ispoljavanje ličnosti.
- Tako bi se postiglo da radnja krivičnog dela ne obuhvata ni suviše malo ni suviše mnogo. Socijalnom pojmu radnje se može 
prigovoriti da ne postoji radnja koja nema određeni društveni značaj, a personalnom da svaki postupak, stav ili držanje 

7