1
ODRŽIVI RAZVOJ
SEMINARSKI RAD
Modeli i efekti realizacije Kjoto - protokola u zemljama
Aneksa I
2
REZIME
Promene u prirodi, posebno one koje su posledica emisije gasova, usled čega nastaje efekat
staklene bašte, zahtevale su akciju zemalja na međunarodnom nivou budući da se emitovani
gasovi šire po celoj atmosferi.
Kjoto protokol je usvojen na trećoj Konferenciji članica Okvirne konvencije UN o promeni
klime koja je održana u decembru 1997.god. u Kjotu , u Japanu. Protokol je stupio na snagu
16.02.2005.god.
Odredbama Kjoto protokola datim u članovima 6, 12 i 17 predviđeno je uvođenje
mehanizama trgovine emisijama.
Ključne reči: gasovi stakleni bašte, Kjoto protokol, mehanizmi trgovine
4
UVOD
Za stvaranje atmosfere Zemlje u kojoj je život moguć, zaslužni su Sunce i grupa gasova:
ugljen-dioksid (CO
2
), metan (CH
4
), azot-suboksid (N
2
O), vodena para i ozon.
Čovek je tokom poslednja dva veka izazvao krupne poremećaje u globalnom klimatskom
sistemu (atmosfera, hidrosfera, biosfera, geosfera). Najdramatičnije promene su u atmosferi.
Nagli porast broja stanovništva na zemlji uz uvećanje industrijskih aktivnosti na globalnom
nivou, doveli su do povećanog korišćenja svih resursa, a naročito fosilnih goriva. Takođe je
došlo do nekontrolisanog zagađenja vazduha, voda i zemljišta kao i osnovnih komponenti
prirodne životne sredine, što je prouzrokovalo promenu klime, podizanje nivoa mora i
slabljenje ozonskog omotača.
[1]
Promene u klimi, posebno one koje su izazvane emisijom gasova koji se šire po celoj
atmosferi, a usled čega nastaje efekat staklene bašte, izazvale su akciju zemalja na
međunarodnom nivou. Prvi korak je preduzet 9. maja 1992. godine, kada je usvojena
"Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime". Ovom konvencijom je utvrđen
sistem za razmenu podataka o gasovima koji stvaraju efekat staklene bašte, dok je rešavanje
pitanja načina ograničavanja emisije tih gasova odloženo za neki budući trenutak. Kjoto
protokol je usvojen na trećoj "Konferenciji članica Okvirne konvencije UN o promeni klime",
koja je održana u decembru 1997. u Kjotu, u Japanu. Protokol je stupio na snagu
16.02.2005.god.
Protokolom je predviđeno smanjenje ispuštanja šest gasova koji izazivaju efekat staklene
bašte: ugljen-dioksida, metana, azot-dioksida, fluorougljovodonika, heksafluorida i
perfluorougljovodonika. U poslednjih nekoliko decenija povećale su se koncentracije ovih
gasova u atmosferi zbog korišćenja fosilnih goriva u industriji, saobraćaju i ostalim oblastima
ljudske delatnosti, što je doprinelo globalnom zagrevanju i klimatskim promenama.
Najveća prepreka na koju nailaze pristalice Kjoto protokola jeste kako naterati SAD i neke
druge zemlje –velike emitere GSB da se uključe u pregovore o spasu planete. Zanemarujući
globalne napore, Vašington osmišljava sopstvenu strategiju borbe protiv zagađenja, koja,
između ostalog, predviđa sporazume "na dobrovoljnoj bazi" s industrijskim postrojenjima oko
dozvoljenog nivoa emisije, kao i ulaganje milijardi dolara u "zelene" tehnologije. Grinpis
(engl. Greenpeace - međunarodno udruženje ekoloških aktivista) smatra da je protokol
postavio previše skromne ciljeve kojima se neće postići veći pomaci...
[1]
Kjoto-protokol ima za obavezu da kvantifikuje obaveze i utvrdi dinamiku smanjenja
nacionalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte za svaku državu članicu Konvencije
koja se nalazi na listi u Aneksu 1 "Okvirne konvencije UN o promeni klime" (sve industrijske
zemlje i neke od zemlje u tranziciji). Ovim Protokolom se te zemlje obavezuju da svoje
emisije gasova sa efektom staklene bašte smanje u proseku za 5,2% u odnosu na referentnu
1990. god, i to u periodu od 2008. do 2012. godine. Sve zemlje koje imaju obavezu
kvantifikovanog smanjenja emisija navedene su u Aneksu B Kjoto protokola. EU je preuzela
obavezu da svoje emisije smanji za 8%.
Za zemlje u razvoju, među kojima je i Srbija, Protokol nije predvideo nikakve nove obaveze u
odnosu na one koje su predviđene Konvencijom, tj. nije predvideo obavezu kvantifikovanog
smanjivanja emisija gasova sa efektom staklene bašte, ali je ostavljena mogućnost da svaka
od ovih zemalja u bilo kom trenutku takvu obavezu preuzme, u skladu sa svojim
mogućnostima, uključivanjem u Aneks 1 Konvencije i Aneks B Protokola.
[2]
