1
1. УВОД
Кошарка се сматра комплексним спортом који је детерминиран бројним моторичким
способностима. Ипак, приметно је да су доминантне моторичке способности брзина, која
заузима значајно место у факторској структури успјешности многих спортова па тако и
кошарке, те снага. У једначни спецификације, њихов допринос у укупном резултату
износи чак 30%. Складно томе, брзина би требала заузимати битно место и у тренажном
процесу кошаркаша. Кад говоримо о брзини у контексту кошарке, никако се не смемо
фокусирати искључиво на брзо правоцртно трчање, јер је то само један вид брзог кретања
у овом спорту. Веома је битно за коначни успех да се у развоју брзине користимо
кретњама карактеристичнима за кошаркашку игру.
Као што кошаркаш да би научио кошарку мора да је игра, тако и тренер учи посао којим
себави, тренирањем, али и учењем и усавршавањем у областима технике и методике. Лако
је држати се увек истог: учити истим методама, на исти начин и чинити исте грешке из
године у годину. Тренер (наставник) и играч (ученик) могу, а и требало би, да уче заједно;
играч – технику коју тренер жели да му пренесе, а тренер – да ли и где постоји несхватање
од стране играча, као и шта је најбоље да учини да би се то превазишло. Ако жели да
постигне добре резултате у обуци, тренер би требало да зна целокупну технику кошарке
као и принципе целог процеса обуке, јер то је суштина онога чиме се бави. Тачно је да
неки људи лакше науче моторне навике, али се не може претпоставити да ће човек
исључиво сопственим напором постићи савршену технику. Постоји граница усвајања
моторних вештина без посебних инструкција. Та граница може да се помера, од случаја до
случаја, а помоћ пружају: тренер, визуелна средства, угледање на врхунске играче.
Техника коју ће играч стећи у многоме зависи од квалитета помоћи коју највише треба да
пружи тренер. Та помоћ је нарочито важна на самом почетку бављења кошарком, јер оно
што се пропусти или на погрешан начин усвоји у периоду основне обуке, касније је веома
тешко надокнадити. Један од примарних задатака тренера је да на време уочи и препозна
грешку, као ида зна на који начин најефикасније да је исправи. Да би то могао, мора да
познаје целокупну технику и методику кошарке. Брзина је једна од кључних моторичких
особина код кошаркаша. Циљ овог семинарског рада јесте да, првенствено, се упознамо са
значајем брзине, али и сазнамо које су могућности развоја брзине код кошаркаша.
2
2. ТЕОРИЈСКИ ДЕО
На данашњем нивоу научних сазнања запажа се да се моторичке способности
појављују на одређени начин, у веома различитим задацима. Факториским приступом
истраживања у моторичком простору временом се дошло до релавантних информација
које потврђују да постоји више моторичких способности (фактора), што је довело до
питања о структури моторичких способности, односно до питања, колико моторичких
способности код човјека објективно постоје, какве су њихове међусобне релације, какве су
релације са осталим сегментима антрополошког статуса и какав је по важности њихов
утицај на поједине спортске активности а посебно на кошарку.
Што се тиче брзине, она се не може тренингом много развити, већ само ако је примењена
на конкретну спортску активност, а то значи да се тренинг брзине своди претежно на
стварање услова (усавршавања технике и координационих способности, развој
експлозивне снаге и сл.), како би се човекова природна брзина могла што оптималније
испољити кроз одређену структуру кретања спортских активности.То конкретно значи, да
се техника мора прилагодити урођеној брзини човека, уз развој и свих других релевантних
моторичких способности, који су садржани у структури одређене спортске активности,
све дотле док нису изоловани сувишни (реметећи) покрети. У развоју брзине најчешће се
користе следеће методе тренинга:
-
ударна метода
, која се спроводи применом појединачних покрета и најчешће се
манифестује као експлозивна снага,
-
понављајућа метода
, која се базира на повећању фреквенције при поновљеним
кретањима, што је усмерено на побољшање алактацидне способности учинка, и
-
интервална метода
, која се најчешће спроводи у тзв. Аеробно-анаеробним условима, а
тренажни утицаји се одвијају не у време рада, већ у паузама између рада, односно
интервалима одмора.
4
Лопта се може пребацивати на други крај терена тако што се одбија од терен
(вођење, дриблинг) или тако што је додају између саиграча.
Лични контакти (фаули) нису дозвољени. Корачање с лоптом када лопта не одскаче од
терен (кораци) није дозвољено као ни вођење лопте са обе руке или хватање лопте током
вођења (дупла) такође није дозвољено.
Током времена, кошарка се развила тако да садржи технике шута, додавања и дриблинга,
као и позиције играча (које нису легално неопходне) и нападачке и одбрамбене структуре.
Висина се сматра као предност. Док се такмичарска кошарка пажљиво регулише,
варијације су се развиле за необавезну игру. Брзина и грациозност игре, комбинавна са
блискошћу навијача акцији, чине кошарку популаран спорт.
Слика 1.
Слика “New Game”студента Ишикаве објављена у магазину”Triangle”,
1892.год.
