1
1. УВОД
Снага је човекова способност да помоћу мишићних напрезања савлада спољашњи
отпор или да му се супротстави. Заправо, постоје различите дефиниције снаге, али је ова
једна од универзалних и прихватљивијих у спорту уопште. Дакле, опште је познато да је у
индивидуалним, нарочито- борилачким спортовима (боксу, џудо-у, аикиду, теквондо-у и
сл.) снага од круцијалног значаја за успех спортисте. Тако је и у џиу џицу- спорту који
захтева од такмичара апсолутну припремљеност и огромну количину енергије-снагу, коју
треба адекватно искористити у партеру. Основни принцип Џиу Џицу вештине своди се на
супростављање нападу противника по принципу „снагом на снагу“, али тако да се
противников напад рационално конвертује у енергију која се обрнутим процесом
употребљава против самог противника. Циљ овог семинарског рада јесте, да се најпре,
упознамо са Џиу Џицу вештином- основним правилима овог спорта, али са акцентом на
развој снаге у Џиу Џицу, пре свега, применом адекватне литературе.
2
2. ТЕОРИЈСКИ ДЕО
Теоретичари периодизације стандардно описују снагу у спортским активностима као
ациклицна и цикличну. Оба наведена облика се одликују другачијим приоритетима у
тренажном програму. Спортиста са ациклицна снагом врши једно максимално напрезање
при реализацији вежбе. Иако одређену активност спортиста може извести неколико пута
током такмичења, између тих активности има времена за пуни опоравак. Примери такве
спортске активности су скок у вис у атлетици и прескок у гимнастици. Сила и степен
убрзања постају главни приоритет у овим активностима. У реализацији тренинга
ацикличких спортова, максимална сила би увек требало да буде главни циљ тренинга, а
такође је од изузетне важности и брзина покрета. Тренинг би се требао састојати од
максималног напора са релативно лакшим тежинама. Најпознатији ациклични спортови
(за које је потребна снага) су: бацање кугле и диска, дизање тегова, скок у вис, скок у
даље, троскок, бацање копља, гимнастика, одбојка и скокови у води.
Цикличне спортске
дисциплине захтевају одређену фреквенцију покрета. Тако на пример, упркос потреби за
стартном снагом и акцелерацијом, брзинска издржљивост је неопходна да би се осигурао
резултат у последњим минутима утакмице. Отац периодизације, Тудор Бомпа, наводи
потребу за коришћењем динамичких вежби мањих тежина које се изводе са дужим
периодима опоравка између серија вежби током фазе развоја максималне силе. Такође се
залаже за коришћење техника опуштања да би спортиста научио како током такмичења
максимално ефикасно искористити своје физичке могућности. Циклични спортови су:
скијање, хокеј на леду, брзо клизање, спринт у атлетици, рагби, кошарка, бокс, џудо,
аикидо, џиу џица, ватерполо, бициклизам, веслање, фудбал, мачевање и синхронизовано
пливање.
снаге разликује се од спорта до спорта па само један начин извођења свих вежби
није ефикасан. Најбоље је да спортиста развије програм тренинга темељем прецизног и
научно заснованог одабира специфичних вежби за поједини спорт. Потребно је нагласити
да су неки од фактора који значајно утичу на избор вежби:
био-психо-социјалне карактеристике спортиста;
време извођења активности;
положај тела при извођењу активности;
телесна маса;
дужина екстремитета;
техничка способност спортиста.
4
Историјат:
Ju Jutsu
- или како је неки називају
Yаwаrа,
је древна Јапанска борилачка вештина. Њен
настанак се веже за касни XVI век и за оснивача Широбеи Акиyаму студента медицине
који се школовао у Кини. Он је присусвовао једном необичном догађају који га је навео на
размишљање и био први корак у настанку ове вештине.
Наиме, једног зимског дана Широбеи Акиyама је посматрао како се гране околног дрвећа
ломе под налетом и тежином сјежног покривача, док су се дрво и гране врбе савијали не
пружајући отпор снежном наносу. На том принципу је засновао и вештину којој је дао име
„Ju Jutsu” (нежна вештина или вештина нежности). Основа свих техика и принципа у Џиу
Џицу вештини произашла је из Јошин ру школе, чији је оснивач Акиyама.
Вештина се масовно развијала у Сенгоки Ери, и наставила свој континуирани развој и у
другим периодима јапанске историје Канеи, Мунњи и Канбун (1624-1673). У периоду
грађанских сукоба вештину су најмасовније користили Самураји (Аристократски борци –
Буши). Овај период представља развој Ju Jutsu вештине као борбене вештине, а тек онда
као период физичког и менталног учења.
Најбоље године за Ju Jutsu вештину тзв. „Златно доба“ представља период пред крај 1869.
године који је означен као период повратка Јапанског цара и престанак владавине
Феудалног начина живота и власти. Овим догађајем Самураји су повратили своју част и
традицију, и омогућили су очување Џиу Џицу вештине од заборава. Након овог догађаја
Џиу Џица вештина се масовније проширила на четири континента и то посредством
туриста који су посећивали Јапан.
Настанак ове вештине допринео је развоју и осталих борилачких вештина, а ту се
првенствено мисли на Џудо и Аикидо. Европска Џиу Џицу Федерација је основана 1977.
године од стране Немчке, Италије и Шведске. Свој назив 1987. године мења у
Међународна Џу Џицу Федерација када се са Европског континента почиње ширити и у
остале земље света. Федерацију сачињавају Уније са сваког континента, које свој рад
кординирају из централног уреда са подршком специјалног комитета. JJIF организује.
Светски шамионат сваке две године и Шампионате континената осталих година. Под
њеним покровитељством сваке године одржавају се међународни кампови, семинари,
конгреси и скупови поклоника ове вјештини.
Спортска борба у џиу џица спорту је састављена од спортски дозвољених техника из
спортског каратеа, из спортског џудоа те неких дозвољених техника из модерног аикидоа,
5
што је све заједно одлично укомпоновано и такмичарски уходано те представља изузетно
озбиљан и ефикасан, леп, атрактиван и популаран али у својим тренинзима, припремама и
такмичењима и изузетно захтеван борилачки спорт.
Наравно, и спортски џиу џицу има своју надградњу на подручјима активние самоодбране,
што показује да она у таквим посебним случајевима постоји и као екстремно ефикасна
вештина. А то јој омогућава обиље оних њених техника које је забрањено примењивати у
спортској борби.
Џиу Џицу у ширем смислу, због својих корена из којих је потекла и културног окружења у
којем је настала, није само спорт него и уметност, вештина, филозофски, васпитни и
образовни систем са високим етичким и моралним кодексима у сваком свом аспекту
активности.
Такмичења се за сада одвијају у два међусобно независна облика при ЕБЦ-у али и осталим
организацијама (да би се конкретно приказао и историјско одржао барем део од великог
богатства џиу џице):
“Кумите”
- спортска борба у тежинским, полним и старосним
категоријама и тзв. дуо систему или
"катама"
- низови договорених и унапред
увежбаних комбинација напада и одбране која је произвољна али контролисана, по два
такмичара без обзира на пол из сваке екипе, са и без оружја.
2.2. Бразилска џиу џица
BJJ
(Brasilian Jiu Jitsu)- је често називан и игром “људског шаха” због своје
комплексности, идеологије да мања и физички слабија особа уз помоћ ове вештине мозе
да порази већег и јачег нападача, као и зато што поседује
Brain over Brown
филозофију
( ум више него снага). Ова вештина је првенствено настала, погађате, у Бразилу, Рио де
Жанеиро, где 1925. Карлос Грасије отвара своју академију.
У почетку овај Бразилац учи
људе класичан Џиу Џицу који је њега научио јапански имигрант Есаи Маеда. Његов
најмлађи брат Хелио Грасије нажалост због своје ситне грађе и слабог тела не може да
тренира са њим и осталом браћом. Уместо тога млади Хелио само посматра лекције које
остала браћа држе.
Три године касније сплет околности доводи до тога да Хелио мора да одржи приватан
тренинг једном од ученика у одсуству своје браће, а снага и грађа му заиста представљају
проблем у извођењу јапанских техника. Због тога он почиње да их мења тако што користи
дејство полуге, брзину, тајминг и природне покрете тела уместо сирове снаге. Овиме
почиње стварање вероватно најефикасније партерске вештине до сада.
Хелио почиње да изазива борце из других борилачких вештина и спортова, побеђујући све
који се усуде да му стану на пут. Истовремено, он развија нови стил борења “Gracie Jiu
Jitsu”, касније назван Бразилска Џију Џица. Да би доказао практичност и “снагу”
