1. Pojam kulture i civilizacije. Istorija pojmova
Reč kultura potiče od latinskih reči cultus, colere, cultura u značenju negovanja, gajenja, obrade polja.
Prvi put ova reč dobija i metaforički smisao u delu rimskog filozofa Cicerona, u delu Rasprave u
Tuskulu, gde on kaže: Cultura animi philosophia est. U srednjem veku, u Engleskoj 16. veka kultura je
poistovećivana sa religijskim kultom, ali i sa kultivisanom zemljom, a 17. veku odnosi se na razvoj duha i
prefinjenost manira. U 18. veku pojavljuje se još jedan, semantički blizak, pojam – civilizacija.
Civilizacija predstavlja, barem za Engleze i Francuze, suprotnost divljaštvu, viši stepen razvoja ljudskog
društva. Prema N. Elijasu, društveni razlog za uvođenje ovog termina je politička praksa kolonijalizma,
odnosno potreba da se stvori filozofija (tj. ideologija) koja će opravdati pokoravanje naroda na koje se
naišlo u Africi, Americi i Aziji i definisati ovaj proces kao „prosvećivanje“ „divljih“ naroda od strane
visokorazvijenih, civilizovanih kolonizatora. Za Francuze i Engleze, civilizacija je nešto čime se ponose,
superiorna instanca u razvoju.
Nasuprot tome, za Nemce je civilizacija sekundarna, vezana za sferu tehnike, političko-pravne nadgradnje,
materijalne kulture i razmenljiva je. Termin kultura vezuju za sferu jezika, religije, umetnosti, morala,
filozofije, tj. duhovnu sferu koja je jedinstvena, neponovljiva i nacionalna, za nju ne važi pojam progresa.
Kooperacija među narodima moguća je samo na civilizacijskoj ravni,transfera materijalnih dobara,
tehnologije….
2. Evolucionistička teorija
Evolucionizam je teorija koja se prvobitno odnosila na biološku nauku. Prema ovoj teoriji složeni
organizam se razvijao od jednostavnih ka složenijim oblicima. Evolucionisti (Tajlor, Morgan, Spenser i
Bastijan) smatraju da su razlike među različitim kulturama u osnovi samo kvantitativne razlike, tačnije
samo u stepenu razvitka.
Engleski antropolog Edvard Tejlor je najpoznatiji predstavnik evolucionisticke teorije kulture, tj.
civilizacije. Civilizacija se razvija na podlozi razuma i naucnog saznanja, napredak trazi razum, pa se
Tejlor radikalno suprotstavlja tradicionalizmu. Do kulturne evolucije dolazi zato sto na kraju razum
preovlada nad pogresnim stanovistem, koje je prigusila tradicija. Sto je neka kultura na nizem stupnju,
utoliko su zakoni tradicije jaci.
Lesli Vajt je unapredio evolucionističko shvatanje kulture i ideju o utilitarnosti kulture – kulturne
ustanove su u osnovi korisne. Drustvena grupa stvara kulturu, pa je znacajnija od pojedinca. Pojedinac
nije relevantan za aktuelni kulturni proces, vec za objasnjenje kulturnog procesa. Ne odredjuju ljudi
kulturu po zelji i zamisli, vec kultura odredjuje ponasanje ljudi. Pojedinac nije u stanju da menja kulturu.
3. Funkcionalistička teorija
Antropolog Bronislav Malinovski polazi od toga da su ljudska bića jedna životinjska vrsta, što znači da
čovek mora prvo biološki da opstane tj. preživi kao i svaki drugi organizam u prirodi – primarnoj sredini,
da bi tek potom stvorio sekundarnu sredinu - kulturu. Razlika između ove dve je u tome što je primarna
sredina data, a sekundarna je stvorena i mora se stalno reprodukovati, održavati i usmeravati. U temelju
kulture nalaze se ljudske potrebe. Drugi važan pojam je pojam funkcije. Funkcija se objašnjava kao
zadovoljenje neke potrebe aktivnošću u kojoj ljudska bića sarađuju, upotrebljavaju rukotvorine i troše
dobra. Odnos koji se uspostavlja između potrebe i funkcije je funkcionalan. Treći važan pojam je tradicija.
Kulturna tradicija se mora prenositi sa pokoljenja na pokoljenje uz pomoć mehanizama "vaspitne prirode".
Bez nje bi svako pokolenje iznova moralo da stvara kulturne tekovine, umesto da ih nadograđuje. Četvrti
elemenat kulture je njena organizacija unutar institucije. Tako bi institucija "umetnosti" bila zbir shvatanja
ljudi jedne zajednice o tome šta je umetnost.
4. Antiintelektualizam Franca Boasa. (metafizičke teorije o kulturi)
Prvi antiintelektualista je Pavlov, po kojem automatski refleksi vladaju ponašanjem mnogo više nego
racionalna misao; drugi je Frojd, koji je ljudsko mišljenje i delanje shvatao proizvodima nagona i neuroza.
Franc Boas je utemeljivač američke antropologije. Rođen je i obrazovan u Nemačkoj i na njegov rad
veoma je uticala nemačka tradicija idealističkog mišljenja. Boas polazi od toga da svaka kultura ima svoju
proslost i odlikuje se svojom vlastitom jedinstvenom istorijom Po njemu je ekonomija, tehnologija, ili ono
sto Nemci zovu sferom civilizacije – nusproizvod Ideja. Boas uvažava i tradiciju i osećanja kao bitne
faktore kulture. Ukazivao je da se i danas u najrazvijenijim društvima uobičajeno mišljenje vodi pre svega
osećanjima i navikom, a ne razumom. Podrazumeva da je politicka promena u jednom narodu prvenstveno
ogranicena idejama kojih se taj narod drzi, pre nego strukturom datog drustva, deobom moci itd.
Rut Benedikt smatra da je osećanje pojedinca odlučujuce u razjašnjenju suštine kulturnog sistema, dok je
razum sporedan činilac. Ona uvodi pojam kulturnog obrasca. Zateceni obrazac predodredjuje polozaj
svakog novog clana u nekoj zajednici. Od trenutka rodjenja nekog pojedinca, obicaji sveta u kojem je
rodjen uoblicavaju njegovo zivotno iskustvo i ponasanje. Kultura je ono sto je primarno, pojedinac je
sekundarni izvrsilac.
Emil Dirkem istice princip ’kolektivne svesti’, smatrajuci da pojedinac nije nista, da je nemoćan da stvori
kulturnu instituciju.Kultura je sistem kolektivnog verovanja i osecanja. Vera i osecanje su suprotstavljeni
razumu i umu.
Alfred Luis Kreber prihvata pojam kulturnog obrasca u razvoju kulture. Kulturni sistem ima 2 obrasca ili
osobine kulture: 1.osnovne i 2. drugostepene, koje naziva jos 1. stvarnosnom i 2.vrednosnom kulturom.
On uvodi i "krivulju rasta" po kojoj svaki stilski obrazac teži svom vrhuncu posle koga opada i odumire.
5. Teorija kulturnih ciklusa. (metafizičke teorije o kulturi)
Pripada grupi iracionalisticko-metafizickih teorija i polazi od pretpostavke da istorija neke kulture ne tece
linearno, vec u ciklicnom hodu. Kulturni proces pretpostavlja proces nastanka, rasta, nestajanja i
ponovnog radjanja kultura. Najznacajniji predstavnici su Špengler, Đan Batista Viko i Danilevski.
Nikolaj Danilevski je među prvima razvio ideju da ne postoji pravolinijski razvoj neke opšte istorije
civilizacije. Po njemu postoji 10 kulturno-istorijskih tipova: egipatski, kineski, asirsko-vavilonski, indijski,
iranski, jevrejski, grčki, rimski, arapski, germansko-romanski, nakon kojeg će uslediti 11.tip – slovenski.
Špengler je utemeljivač ciklusne teorije kulture u XX veku. Jedna kultura na svom startu ima svoje
određene i ograničene ”unutrašnje mogućnosti”. Tako bi istorija jedne kulture bila progresivno
ostvarivanje onoga što je njena mogućnost. Smatra da je kolektivna duša naroda osnov kulture. Jedna
kultura umire kada je ta dusa ostvarila punu sumu svojih mogucnosti u obliku naroda, jezika, verskih
ucenja, umetnosti itd. Na kraju kultura umire i postaje civilizacija.
6. Psihoanalitička teorija kulture. (metafizičke teorije o kulturi)
To je teorija Sigmunda Frojda prema kojoj je kultura manifestacija sublimiranih seksualnih energija
čoveka. Frojd na kulturu gleda negativno - ona sputava erotsku energiju čoveka i lišava ga njegovih
sloboda. Istorija kulture je istorija lišavanja čoveka njegovih sloboda i kapaciteta uživanja. Za
uspostavljanje kulture bitna su dva momenta: većina postaje jača od bilo kog pojedinca i sputavanje
seksualne slobode pojedinaca koji, nemogući više da bezgranično zadovoljavaju svoje nagone libida,
sublimiraju svoju seksualnu energiju baveći se kulturom, umetnošću, a sve u funkciji trošenja viška te
energije. Frojd ovo ilustruje pričom o udruženoj braći koja su ubila ostarelog oca da bi se domogli žena, a
onda izgradili sistem strogih pravila kako bi sprečili nadolazeće generacije da učine isto što i oni. Frojd
smatra da žene zastupaju interese porodice i seksualnog života, da su neprijateljski raspoložene prema
kulturi i da kultura zahteva veće nivoe sublimacije za koje žene nisu dorasle.
7. Pojam simbola. Simbol, alegorija, znak
Reč “simbol” dolazi iz grckog izraza ‘symbolo’ u smislu znaka,znamenja. Simbol je nasa ljudska zamisao,
nasa projekcija, da u culnim predmetima ‘vidimo’ jos i nesto drugo, sto zivotinja nije u stanju da shvati.
To je materijalni objekt, koji implicira imaterijalni, nevidljivi smisao.
Jezik je jedan od prvih oblika ljudske simbolicke aktivnosti. Jezikom kao narocitom simbolickom
aktivnoscu covek se sluzi da bi oznacio, imenovao, pojmovno izrazio predmete i bica, pojave, on je
sredstvo za komunikaciju medju ljudima i za usmeravanje ljudske aktivnosti.
Znak i simbol pretpostavljaju materijalni predmet koji se moze cuti, videti, cak i opipati. Da bi neki
materijalni znak, predmet, posao simbol, on mora da se nalazi u jednom narocitom odnosu prema coveku.
religijska delatnost kao sredstvo da se ljudi podstaknu da žive, ne može da zadovolji potrebu ljudi za
verom u transcedentno i ne integriše ljude u zajednicu.
11. Teorija primitivnog mentaliteta Lisjen Levi-Brila
Svaki tip društva ima svoj mentalitet, svoje običaje i ustanove. Postoje dva osnovna mentaliteta: primitivni
i civilizovani. Razlika među njima nije u stepenu, već je suštinska, kvalitativna (suprotno misle Levi-
Stros, Malinovski...). Civilizovani narodi za osnov kulture i života uzimaju logiku, a primitivna misao je
orijentisana na natprirodno. To što primitivac izbegava logičke operacije koje odlikuju civilizovanog
čoveka, ne znači da je on manje logičan od civilizovanog čoveka. Ti su ljudi razumna bića, ali
"razmišljaju u kategorijama različitim od naših", „polaze od drugačijih premisa“. Takav tip mišljenja Bril
naziva pred-logičan, što znači da je primitivan čovek racionalan, ali da misli nenaučno i nekritično, ne
trudeći se da izbegne protivrečnosti. Primitivac u pojavama vidi ono što mu je tradicija i kultura
nametnula, a ne objektivan sled činjenica. Zato zanemaruje uzročne veze među pojavama. Bril priznaje da
i civilizovan čovek posmatra predmete saglasno svojoj kulturi, ali je stvar u tome što se naša
predstava podudara i sa objektivnim osobinama predmeta, pa je utoliko naše saznanje "objektivno". Kod
primitivca se ono podudara sa ’njegovim subjektivnim osobinama’, pa je i saznanje iracionalno,
’iskrivljeno’ i ’nekriticno’.
12. Pismo ranih civilizacija. Odlike kultura Istoka i Zapada
Civilizacija predstavlja "veliki kulturni organizam" sastavljen od više nacionalnih kultura, koje često
odlikuje zajednički, nadnacionalni jezik. Osim jezika, vazna odlika civilizacije je pojava pisma, razvoj
nauke, formiranje gradova. Na afro-azijskom tlu mogu se uočiti četiri najznačajnije i najstarije civilizacije:
sumerska, egipatska, indijska i kineska. Na evropskom tlu to su: grčka, rimska, hrišćansaka, vizantijska
(kao poseban oblik hrišćanske) i naučno-tehnička ili zapadno-evropska civilizacija.
Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja, na tlu južne Mesopotamije. Sumersko pismo bilo
je klinasto. To je slogovno pismo. Treba pomenuti i hetitsko hijeroglifsko pismo koje se sastojalo od 220
znakova, ideografskih ili fonetskih. Pisalo se s desna na levo.
Kod starih Egipćana postojale su tri vrste pisma.Hijeroglifsko se upotrebljavalo za natpise i zapise na
spomenicima, tj. urezivalo se na kamen.Hijeratskim pismom pisali su se verski spisi na papirusu. Zapravo,
najstariji primeri egipatskog pisma pisani su upravo hijeratskim pismom. Demotsko pismo razvilo se
najkasnije, i to od hijeratskog. Njime su se pisali tekstovi svetovnog karaktera.
Najstariji primerci kineskog pisma nalaze se na kostima i oklopima kornjača. Najraniji primerci potiči iz
14. veka p.n.e. Poznato je oko 2500 piktograma iz dinastije Šang. Svaka reč je potpuno zasebna celina i ne
menja se u sintaksičkoj upotrebi: ista reč može služiti i kao imenica, i kao glagol, i kao pridev prema tome
kakav položaj zauzima u rečenici.
Između 1500. i 1200. godine p.n.e. dogodila se jedna od najvećih masovnih seoba naroda.Plemena
indoevropske rase, prozvana "konjički narodi", prelaze Kavkaz i kreću prema istoku i zapadu. Prema
Veberu pojavila se u se u velikim talasima na celom prostoru od Kine do Grčke. Jedan ogranak stigao je u
Mesopotamiju, drugi u Persiju, a treći u Indiju. Iz simbioze nove pridošle i stare, domorodačke kulture,
nastaje "nov period sveta". Pridošlice simbolišu muški i aktivni stav suprotstavljen zatečenoj htonskoj
kulturi domorodaca. Jedino u Kini se ovaj patrijarhatski duh „utopio“ u kulturi koja je očuvala svoje
htonične nazore.
